Uvek mi je pomalo tužno poslednje jutro na festivalima.
Još u nedelju preko dana moglo se osetiti da se nešto polako završava.
Ljudi su pakovali šatore, pozdravljali se i kretali svojim putem.
Tamo gde je prethodnih dana bilo deset šatora, odjednom ih je bilo dosta manje. Neko je pokušavao da ugura vreću za spavanje u premalu torbu, neko je poslednji put kuvao kafu ispred šatora, a neko je samo sedeo i gledao oko sebe kao da mu se još ne ide.
Čudno je koliko brzo mesto može da promeni lice.
Samo nekoliko sati ranije svuda su bili gužva, glasovi i ljudi.
A onda, malo po malo, ponovo osetiš prostor i tišinu između krošnji.
Livada je ostala ista.
Šuma je ostala ista.
Samo je polako nestajao onaj zvuk zbog kog si nekoliko dana ranije došao.
Uvek prilikom odlaska sa ovakvih mesta imam osećaj kao da se ne završava samo festival, već jedan mali svet koji je na nekoliko dana postojao između drveća.
Svet sa svojim pravilima.
U njemu nije bilo naročito važno koliko je sati, kako izgledaš posle tri dana kampovanja ili da li ćeš stići negde na vreme.
Važnije je bilo ko sedi pored tebe i ko kada nastupa.
A onda dođe poslednje jutro i taj svet počne polako da se rastavlja.
Šator po šator.
Ranac po ranac.
Čovek po čovek.
Sutra će ovde ponovo biti samo trava i tišina.
Neko će možda proći ovom stazom i neće ni slutiti da je pre samo nekoliko sati ovde neko prvi put stekao novog prijatelja, upoznao ljubav svog života ili jednostavno, posle dugo vremena, duboko udahnuo.
Možda mi je upravo to najlepše kod ovakvih mesta.
Na nekoliko dana napravi se nešto što nigde nije zapisano i što verovatno nikada neće moći potpuno da se ponovi.
I onda nestane.
Dok sam polako kretao prema autu, uhvatio sam sebe kako se još jednom okrećem.
Još poneko je nosio ranac preko ramena, neko je mahao ljudima koje je tek upoznao, a neko je sedeo na travi kao da pokušava da produži vikend za još nekoliko minuta.
Razumeo sam ga.
Ni meni se nije žurilo.
Na ovakvim mestima niko ne želi da bude prvi koji odlazi.
Valjda zato što svi znamo da taj mali svet, onog trenutka kada krenemo, polako prestaje da postoji.
A već negde usput počinje da postaje uspomena.
Ostavi komentar