Nije bilo hladno te večeri.
Ali kada padne mrak u kampu, ljudi se nekako prirodno okupe oko vatre.
Za mene je to jedan od najlepših osećaja.
Te večeri smo bili možda jedini koji su naložili vatru i stavili paprikaš da se krčka. Miris se polako širio kampom, a nebo prepuno zvezda se otvorilo iznad nas.
Nigde se nije žurilo.
Sedeli smo oko vatre, pričali, povremeno proveravali paprikaš i gledali u plamen. Onaj običan kamperski trenutak u kojem zapravo ne radiš ništa posebno, a ne bi ga menjao ni za šta.
I baš tada pojavio se on.
Mršavi mešanac, likom pomalo nalik dobermanu, koji je tokom dana lutao kampom.
Prvo je oprezno njuškao oko hrane, kao da proverava da li sme da priđe.
Dali smo mu nekoliko zalogaja.
Posle toga više nije tražio ništa.
Nije obilazio oko šerpe niti pokušavao da izvuče još hrane. Kao da je dobio ono zbog čega je došao i odlučio da je sasvim dovoljno da ostane tu sa nama.
Samo je legao pored vatre.
Kao da je i njemu trebalo mesto na kome može malo da odmori.
U jednom trenutku sam ga pogledao kako se potpuno odomaćio pored nas i rekao:
„Izgleda da je kod nas ipak najbolja bleja u kampu.“
Nasmejali smo se.
Nije dugo ostao budan.
Sklupčao se pored vatre i zaspao kao da nas poznaje godinama.
Te večeri nas je oko vatre bilo jedan više.
I nekako je baš tako trebalo da bude.
Ostavi komentar