RAZGOVORI / GDE DUŠA DIŠE

Priča o Duhu, Bam Bam Kolektivu, slobodi, zajedništvu i ljudima koji veruju da je drugačiji svet moguć. Od bubnjeva u šumi do stvaranja FAKS-a — razgovor o životu izvan uobičajenih okvira.

---

Zamisli da nikada nisam bio na Bam Bamu, a ti me vodiš na jedno vaše okupljanje koje nikada neću zaboraviti. Gde smo, šta čujem dok prilazimo i šta se dogodi te večeri?

Šuma, za neke ljude i previše mračna. Ako nikada nisi bio i ako me ne poznaješ dovoljno dobro, sigurno ti nekoliko puta prolazi kroz glavu: „Gde me vodi ovaj lik?“, „Nadam se da ću osvanuti sa oba bubrega“ i slično. 🙂

A onda shvataš da se kroz mrak probija neki potmuli zvuk. Što se više približavamo, tamni zvučni mulj postaje bubnjanje, razaznaju se i glasovi, krici, napevi, duboki zvuci basa i vapaj psihodeličnih gitara. Strah nestaje, zamenjuje ga iščekivanje kako izgleda nešto što zvuči toliko drevno kao da i nije iz ovog vremena.

A onda se u mraku vide i prva svetla. Purpurni i tirkizni reflektor i ćilibarski odsjaj logorske vatre ocrtavaju pradavnu scenu: Pleme u zanosu slavi svetkovinu. Ljudi bubnjaju u krugu, plešu, pevaju, žongliraju, vajaju, slikaju — igraju se. Više nisi ni u ovom vremenu, a i blizina civilizacije ti postaje upitna.

Prilazimo i govorim ti: „Dobrodošao kući“, uzimam prvi slobodan bubanj i pružam ti ga. Udaraš bubanj možda prvi put u životu i tim udarcem postaješ saplemenik Bam Bam Kolektiva.

Dok me vodiš kroz tu noć, šta je ono što ti vidiš, a ja, kao neko ko je prvi put tu, još ne umem da primetim?

Paaaa, nema pravila. Osećam jednako ushićenje svaki put kada se približavam Bam Bamu, ali iz priča drugih ljudi znam da je taj prvi dolazak jedno od najupečatljivijih iskustava koje ljudi dožive i često im ostaje u sećanju kao najbolji Bam Bam.

Sa druge strane, ja sam realno uskraćen za „prvo iskustvo“ jer sam od početka u tome, ali mi je zato svaki sledeći Bam Bam bolji od prethodnog.

A sećaš li se prvog Bam Bam okupljanja? Gde ste bili, ko je došao i kakav si osećaj poneo kući te večeri?

Teško je reći šta je to „prvi“ Bam Bam. Potreba čoveka da bubnjanjem bude u sinhroniji sa zajednicom datira od praistorijskih vremena. Ako isključim svoje verovanje da sam i tada živeo i bubnjao, mogao bih da kažem da su moji prvi Bam Bamovi u ovoj inkarnaciji počeli na Kališu, bubnjajući sa drugom generacijom Papa Nikovih perkusionista.

Nas desetak na perkusijama, desetak žonglerki i žonglera sa vatrom i pradavna scena je opet tu — pre Hrista, posle Hrista — nema baš mnogo razlike.

Ali pošto me pitaš za prvi Bam Bam baš pod tim imenom, naravno da se sećam. Bila je jesen 2019. kada sam se vratio iz Čortanovaca da opet živim u BG-u. Izašao sam u Kvaku 22 i tamo sreo gomilu drugara koje nisam dugo video, ali me je zaprepastila jedna strahovita spoznaja — ti moji drugari bili su podeljeni u grupice koje se nisu međusobno družile.

Podeljenost branši nije strana stvar u velikim gradovima — slikari, muzičari, pankeri, metalci, kuvari, mislim da ne nabrajam — svaka kulturna grupa ima svoj habitus i to je to, ništa novo. Ali mene je žuljalo, izgarao sam od želje da se ti ljudi međusobno zagrle, združe, upoznaju, da spadnu okovi nametnutih kultur-klasa i otvore se duše za zajedničko stvaranje.

I tada mi je kroz viziju sinulo — nema boljeg združivanja od zajedničkog bubnjanja! Još isto veče sam sa Lukom dogovorio drum circle naredne nedelje tu u Kvaki. Cimnuo Todora, mog dugogodišnjeg prijatelja po bubnju, i možemo reći da se te naredne nedelje desio prvi Bam Bam koji sam ja pokrenuo.

Bilo je predivno! Toliko emocija, toliko predivne muzike, predivnih ljudi koji nisu mogli da poveruju koliko nam je svima predobro! Mislim da na grupi i dalje postoji audio-snimak sa te prve večeri. Čista Magija!

Evo i jedne anegdote: bio je tu sa nama i Pit Najker, pretalentovan — i slikar i glumac i pesnik. Znači, lik je izmislio reči za desetak pesama u komadu, ponelo ga je i dugo niko nije mogao da dođe do mikrofona.

E sad, to je sve bilo kul, ali se desilo i drugi put, pa onda neki treći put kad Pit nije bio tu, neka cura nije puštala majk, pa onda sledeći put neki lik… I kako je to postao kao neki fenomen, tako je nastala i prva Bam Bam poslovica:

„Na svakom Bam Bamu neko mora da bude Pit Najker.“

Sa njom obično ili tešimo one koji se smore ili one koji sutradan skapiraju da su bili taj lik.

Kada se završilo to prvo okupljanje, da li si već znao da će biti i sledećeg ili je Bam Bam počeo da raste mimo svega što si planirao?

Ma bilo je jasno ko dan. Bio sam vođen vizijom, čak ni početak korone nije mogao da zaustavi to što smo pokrenuli.

Početkom proleća, dok su još trajale zabrane okupljanja, Anđa, Jasna, Bojana, Nemanja, Todor, Mario, Živke i ekipa skvotirali smo jedan deo šume na Adi Ciganliji i, baš poput Paukovog Grada našeg učitelja Papa Nika, nikao je plejs koji je sada poznat kao Slavujev Gaj.

Kako su počeli da dolaze novi ljudi? Da li se zajednica stvorila brzo ili je trebalo više takvih večeri da osetiš da se ljudi vraćaju jedni zbog drugih, a ne samo zbog muzike?

Kao antropologu mi je izuzetno zanimljivo da pratim genezu kulturoloških pojava. Nije išlo baš brzo — od usta do usta, privatna grupa na Fejsu itd. — moralo je dugo da se gradi.

S jedne strane, nije nešto što može da se radi često, jer onda gubi svoj ritualni značaj i posebnost. Drugo, zamorno je, posebno dok se nije stvorila ekipa koja drži ritam, jer je u mnoštvu instrumenata i početnika najbitnije da neko stalno drži ritam. To smo u početku bili Todor i ja.

Tako je došla potreba za Bam Bam Silom — ekipom koja drži ritam. U Silu su se priključili Novica, Vule, Ivan, Žare, Steva i Anta, a kasnije i Isi, Mara i Nena.

Rekao bih da je to zlatno doba Bama jer je bilo važno samo da se svira, nije bilo mnogo mozganja o tome kako nešto „treba da zvuči“. Sa preferencama, razlike mnogo više dolaze do izražaja, što isto ima i svojih dobrih strana.

Radujem se da iz Bam Bama iznikne još mnogo različitih bendova i projekata koji svi zajedno čine Bam Bam.

Postoji li trenutak sa Bam Bama koji ti se vraća u glavu godinama kasnije — zbog nečega što se dogodilo ili zbog nekog čoveka? Ispričaj mi tu priču.

Ma ima brda, ali ajde jedna od. Ne znam koja je godina i koji datum, ali scena je sledeća: lik pijan dohvatio mikrofon (loša verzija Pit Najker sindroma), tortura traje neprijatan broj minuta, muzika se raspada, ljudi mi prilaze, pitaju me da intervenišem.

Ja ih gledam i mislim se: „Ko sam ja da sprečavam čoveka koji upravo izgara demona u sebi?“ — i iskuliram.

U par trenutaka energija se menja, neko drugi uzima bas koji je do tada brljao. Bubnjevi i bas odjednom kreću da dišu, vikanje mučenika prestaje da bude agonija i sve više postaje simfonija.

Počinjem da se smejem! Svedočim Čudu! Veliko je Postojanje! Muzika je Čarolija i mi koji se u njoj kupamo smo posvećeni!

Čemu se ti najviše raduješ dok pripremaš naredni Bam Bam?

Ne radujem se pripremi jer je to uvek značilo puno posla oko kojeg malo ljudi mnogo gine. Ali trenutak kada mjuza krene da diše opere sav umor i više ništa nije bitno.

Postoji još jedna stvar koja mi pričinjava enormno zadovoljstvo, a to je kada vidim da neko ko nikada nije svirao ili bio deo grupe prvi put uspe da uđe u ritam sa ostalima.

Taj ozareni osmeh, to ushićenje, biti deo nečeg većeg i ritmom potvrditi svoje mesto — to je nešto neprocenjivo.

To je, po meni, vrhunac i suština Bam Bama.

A šta je najteže u stvaranju prostora u kojem svako može da bude slobodan, a da se svi ipak osećaju kao deo iste stvari?

Bilo je teško u početku kada većina ekipe nije osećala odgovornost da doprinese stvaranju priče. Podrazumevalo se da se dođe na gotovo i da će Todor, Nemanja i Duh da odrade sve.

Očekivanja su zajeb najteži. I sa jedne i sa druge strane.

Da li se tvoj odnos prema Bam Bamu menjao kako je zajednica rasla? Šta ti danas znači, a na početku nisi mogao ni da naslutiš?

Zapravo ne. Od početka do danas se osećam kao Poglavica jedinog beogradskog Plemena Slobodnih Ljudi.

Doduše, Bam Bam Kolektiv je sada registrovano udruženje građana i promenili smo strukturu ka horizontalnom skupštinskom uređenju, pa moj osećaj poglavice više ne pije vodu. Sada se sve više osećam kao otac koji gleda dete kako odrasta i odlazi svojim putem.

Je li bilo trenutaka kada si bio umoran od organizacije ili ljudi? Šta te je tada ipak vraćalo?

Naravno. Bilo bi nenormalno da nema toga. Vraća me to što znam ko sam i koja je moja vrednost i uloga u kolektivu. I dalje imam vizije i pratim ih, a dela mi govore da sam na dobrom putu.

Šta si o ljudima naučio kroz zajedničko sviranje, a što možda nikada ne bi saznao kroz razgovor?

Mogu samo da citiram rečenicu iz „Malog princa“:

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.“

Kad kažeš „sloboda“, šta ta reč znači tebi lično? Kada je zaista osetiš?

Biti nesputan iluzijama, biti očaran životom. Svakodnevno!

Koliko od onoga što postoji na Bam Bamu uspevaš da poneseš i u običan dan, kada nema bubnjeva i okupljanja?

Poprilično. Ne bih baš ni mogao da razdvojim sopstveni život od osećaja koji imam na Bamu. Osećaj radosti, slobode, ushićenja što svedočim ovom čudesnom životu — tako ga i živim.

Ima jedna anegdota kada je Boško Mandić ustopirao nekog Roma sa familijom i pitao ga: „Cigo, u čemu je po tebi svrha života?“, a ovaj mu premudro odgovara:

„Pa da drugima smanjiš patnju.“

Mislim da je bitno primenjivati takvo razmišljanje jer samo to stvara bolji svet.

Postoji li nešto što si nekada smatrao važnim za dobar život, a danas ti više ne treba?

Ne. Sve mi treba i ne treba mi ništa. 🙂

Šta se u tvom razumevanju slobode promenilo otkad si postao otac?

Sloboda je ista, samo je odgovornost drugačija. Vetar koji mi nosi kosu je za mene sloboda, bosonogo hodanje takođe. Bezbroj stvari me čini slobodnim jer je sloboda stanje uma.

Odgovornost je ono što dozira zamah kojim tvoj um može da bude slobodan. Nekada je taj zamah bio da sednem na bajs i odem na more, bacim prst i ustopiram kamion do Kapadokije.

Kao ocu, polje odgovornosti je veće, ali je zamah manji, a sloboda je ista.

Kad tvoja deca vide kako živiš, sviraš i okupljaš ljude, šta bi voleo da iz toga ponesu — čak i ako jednog dana izaberu sasvim drugačiji put?

Samo jedno:

Da je život toliko čudesan da mogu da ostvare šta god požele.

Postoji li nešto što si ti naučio od njih, a što nisi uspevao da čuješ ni od jednog odraslog čoveka?

To je baš teško pitanje. Njihovo znanje dolazi tiho i obuzima te celog. Nisam ni svestan koliko sam stvari naučio od njih, a koliko tek učim.

Svakako su me naučila zajednici, jer sam pre njih bio ono što ljudi zovu vuk samotnjak. Samoživ, nepredvidiv i divlji… Naša obostrana ljubav me je uzemljila i pripitomila.

Kako je FAKS ušao u tvoj život? Sećaš li se trenutka kada si osetio da tu postoji nešto što želiš da gradiš?

Potreba za takvim prostorom nije nova. Ovaj grad decenijama vapi za prostorom u kome će umetnici moći da stvaraju.

Kao jedan od ljudi koji su napravili Cirkusferu u BIGZ-u, pogodilo me je izbacivanje ljudi iz BIGZ-a, čak iako mi više nismo bili u njemu. U to isto vreme je izgorela i Matrijaršija i osetio sam potrebu da samoinicijativno pokušam da nađem novi prostor.

Pokušavao sam na više mesta, ali bezuspešno, da bih u nekom momentu nabasao na upravnu zgradu stare šećerane. Pokušavao sam da napravim neki dogovor sa stečajnim upravnicama, ali čak i pored njihove otvorenosti i dobre volje, stvar prosto nije mogla da se desi.

A možda ni mi, kao kolektiv koji je tek bio u nastanku, nismo bili spremni za taj poduhvat. Kockice su morale da se slože, a za sve postoji pravi trenutak.

Ako me sada, posle Bam Bama, prvi put vodiš na FAKS — gde me dovodiš, koga srećemo i šta se tamo događa?

Pošto si preživeo prvi kontakt sa Bam Bamom i znaš da te ne vodim da ti izvadimo bubreg, radosno ideš sa mnom znajući da je sigurno neko ludilo.

Prelazimo ulicu i između ruševnih zgrada stare šećerane vidiš jednu koja se spolja ne razlikuje od okolnih ruševina osim što ima sve prozore, a u njenom prizemlju — jedina crna galerija u gradu, teatar sala i koncertna sala!

U suterenu — radionica, tri produkcijska studija, četiri studija za probe i jedna skejt-rampa!

Na spratu slikarski, vajarski, grafički, dizajnerski i multimedija ateljei.

Sto četrdeset ljudi koji koriste zgradu!

Sto četrdeset hiljada godina ušće Save u Dunav sanja takvu priču i u novembru 2025. Bam Bam Kolektiv ulazi u ruševinu i za 305 dana od ruine uspeva da napravi prvi pravi beogradski alternativni kulturni centar — Fabriku Alternativne Kulturne Scene.

Šta Bam Bam i FAKS imaju zajedničko u tvom svetu, a u čemu su potpuno različiti?

Zajedničko im je da su oba projekta nastala iz vere u viziju i vere u zajedništvo.

Različiti su po tome što Bam Bamu nije potrebna struktura da bi postojao, dovoljno je par bubnjeva i ljudi spremni da se prepuste, dok je FAKS-u potrebna struktura kako ga ne bi zadesila sudbina INEX-a ili Medike.

Kao socijalni eksperiment je mnogo kompleksniji i mnogo zahtevniji, a samim tim i krhkiji i sofisticiraniji. Zahteva mnogo više fleksibilnosti, otvorenosti za promene, strpljenja i istrajnosti.

Ono što me duboko raduje jeste da su oba projekta zasnovana na improvizaciji čiji smo svi najveći fanovi.

Šta bi voleo da FAKS postane za ljude koji tek dolaze? A šta nikada ne bi smeo da izgubi?

FAKS za ljude treba da bude sigurno tlo i rasadnik kulture. Ne bi smeo da izgubi otvorenost, radoznalost, strpljivost, odvažnost, slobodarski i propitivački karakter.

Ako se vratimo onoj noći s početka našeg razgovora: šta bi voleo da čovek ponese sa sobom kada ode od vas, čak i ako nikada više ne dođe na Bam Bam?

Spoznaju da je drugačiji svet moguć i slobodu da se menja na bolje!

A kad nema Bam Bama, FAKS-a ni ljudi koje okupljaš — gde tebi duša diše?

Priroda moje duše je nestalna, voli da se igra, da putuje, da mašta, da uživa, da propituje granice. Voze me nove ideje, nove vizije, nove misije.

Već uveliko radim na novom projektu koji je više okrenut čistoj, nepatvorenoj prirodi, prostoru koji nije ukaljan supstancama, konzumerizmom, karnivorstvom.

Mestu gde će biti moguće graditi još zdravije načine bivstvovanja u novom svetu koji sanjamo.