Suncokret mi je oduvek nekako spontano bio omiljeni cvet.
Ne znam kada sam to tačno odlučio. Verovatno nikada i nisam.
Samo znam da kada ga vidim pored puta, u nečijoj bašti ili negde usred ogromnog polja, u meni se pojavi isti osećaj.
Leto.
Sunce na koži. Dugi dani. Putovanja. Muzika. Večeri koje ne želiš da se završe.
Sve ono zbog čega život, makar na trenutak, deluje jednostavno.
Možda je razlog i njegova boja. Teško je gledati u suncokret i misliti na zimu. Kao da je neko uzeo komadić sunca i stavio ga na vrh zelene stabljike.
Ali postoji nešto što dugo nisam znao.
Mladi suncokreti zaista prate sunce.
Ujutru su okrenuti prema istoku, a tokom dana polako se okreću za njim sve dok ono ne stigne do zapada. Tokom noći vraćaju se nazad, kako bi jutro ponovo dočekali okrenuti prema svetlosti.
Dopala mi se ta pomisao.
Možda zato što mi se čini da i mi čitavog života radimo nešto slično.
Tražimo svoje sunce.
Nekada je to neko mesto. Nekada čovek. Nekada pesma koju čujemo u pravom trenutku. Nekada putovanje, šuma, more, vatra ispred šatora ili jutro posle noći za koju smo želeli da nikada ne prestane.
Naravno, nije svaki dan takav.
Dođu dani kada nema sunca. Kada izgubimo nešto što smo voleli. Kada ljudi odu. Kada se planovi promene. Kada se probudimo i jednostavno nemamo pojma na koju stranu treba da krenemo.
Suncokret o tome verovatno ne razmišlja.
On samo radi ono što ume.
Okreće se prema suncu dok ga ima.
A kada ga nema, tokom noći se polako vraća prema mestu na kojem će ga ponovo pronaći.
To mi je možda i najlepše kod njega.
Ne činjenica da prati sunce.
Nego to što se vraća i kada ga ne vidi.
Kao da zna da jedna noć ne znači da je svetlost nestala.
Samo trenutno nije tu.
Možda zato toliko volim suncokrete.
Mislio sam da je samo zato što me podsećaju na leto.
A možda me, zapravo, podsećaju na nešto mnogo važnije.
Ne možemo da biramo koliko će trajati oblak.
Ne možemo ni da sprečimo svaku noć.
Ali možemo da pazimo na koju ćemo stranu biti okrenuti kada ponovo izađe sunce. 🌻
Ostavi komentar