Iz Kinoteke sam sinoć izašao sa nekim čudnim osećajem bliskosti prema Mitru Subotiću Subi, čoveku čiju sam muziku i priču poznavao, ali kojeg sam kroz ljude koji su ga voleli, sa njim živeli i stvarali te večeri počeo da gledam malo drugačije.
Ne zato što sam tek tada shvatio ko je bio, nego zato što sam prvi put bolje razumeo koliko je zapravo značio ljudima oko sebe i koliki je trag ostavio hiljadama kilometara od mesta na kojem je rođen.
Znao sam za Novi Sad, elektroniku, odlazak u Brazil, São Paulo, Bebel Gilberto i deo muzike koju je tamo stvarao, ali jedno je poznavati nečiju priču, a sasvim drugo slušati je kroz ljude koji su sa njim delili život.
I možda me je upravo to najviše držalo dok sam gledao Gringo Paulista.
Nije stvar samo u tome što je bio neverovatno talentovan producent.
Čovek je otišao na drugi kraj sveta i tamo postao nečiji.
Početkom devedesetih Mitar Subotić Suba stigao je u São Paulo, grad od nekoliko miliona ljudi na drugom kraju sveta, bez ikakve garancije da će mu tamo uspeti bilo šta od onoga zbog čega je došao.
I onda je, za samo devet godina, uspeo da uradi nešto za šta nekome ne bi bio dovoljan ni čitav život.
Napravio je novi dom, pronašao ljude koji će mu postati prijatelji, ušao duboko u brazilsku muzičku scenu i svojim znanjem, radoznalošću i nekim očigledno retkim talentom počeo da spaja zvukove koji do tada nisu baš često završavali u istoj prostoriji.
Što sam duže slušao priče o njemu, sve više mi se činilo da jedna reč najbolje opisuje ono što je radio sa muzikom.
Nije producent. Nije genije. Nisu ni ploče, saradnje i velika imena.
Alhemičar.
Tako ga je nazvao jedan od ljudi koji ga je dobro poznavao.
I što je film duže trajao, sve mi se više činilo da je pogodio baš pravu reč.
Jer Subina alhemija, barem po onome što se moglo naslutiti iz priča ljudi oko njega, nije bila samo u tome šta je umeo da uradi sa zvukom.
Izgleda da je umeo da prepozna nešto i u ljudima.
Da čuje ono dobro pre nego što postane očigledno. Da od nečega što možda još nije imalo pravi oblik izvuče ono zbog čega će na kraju zvučati posebno.
I možda je baš tu bio deo njegovog talenta.
Nije poenta bila samo u tome koliko zna o zvuku, semplovima, studijskoj opremi ili produkciji. Te stvari možeš da naučiš. Mnogo je ređa sposobnost da sediš preko puta nekoga i prepoznaš šta taj čovek može da bude kada iz njega izvučeš ono najbolje.
A po svemu što je iza njega ostalo, Suba je upravo to umeo.
Bio je otvoren, komunikativan, radoznao i lako je ulazio među ljude, ali još važnije — izgleda da je umeo da ih navede da požele da probaju nešto drugačije. U filmu o njemu ne govore samo kao o čoveku koji je znao mnogo o muzici. Govore o prijatelju. O nekome sa kim su voleli da provode vreme, rade, eksperimentišu i pokušavaju stvari za koje možda ni sami nisu bili sigurni gde će završiti.
Možda je upravo zato Brazil za njega postao mnogo više od mesta na koje je otišao da nastavi karijeru.
Nije došao tamo da svoju muziku samo preseli nekoliko hiljada kilometara dalje. Slušao je šta se oko njega dešava, upoznavao drugačiju kulturu i ljude koji su iz nje dolazili, ulazio u njihov zvuk i onda ga spajao sa svim onim što je već nosio sa sobom.
Negde iz tog sudara nastalo je nešto novo.
Elektronika koju je poznavao susrela se sa brazilskom muzikom, ritmovima i glasovima koji su mu do tada pripadali nekom drugom svetu, a studio je postao mesto na kojem nije pokušavao da jedno zameni drugim, nego da vidi šta će se dogoditi ako ih pusti da postoje zajedno.
I događale su se prilično dobre stvari.
Radio je sa nekim od najvećih imena brazilske scene, a među njima i sa čuvenom Bebel Gilberto, koja se pojavljuje u filmu i govori o njemu.
Ali što je film više odmicao, sve manje sam Subu gledao kroz spisak ljudi sa kojima je radio, albume koje je producirao i sve ono što obično koristimo kada pokušavamo da objasnimo nečiju karijeru.
Mnogo više mi je ostajao način na koji su ljudi govorili o njemu.
Jer jedno je ostaviti trag u muzici, a nešto sasvim drugo ostaviti ga u ljudima.
A kod Sube je, izgleda, jedno išlo zajedno sa drugim.
Dok sam gledao njegove prijatelje i saradnike kako ga se sećaju, povremeno sam imao čudan osećaj da ne govore o čoveku koji je umro pre više od četvrt veka. U tim pričama bilo je toliko detalja, osmeha i neke neposredne topline da je na trenutke delovalo kao da je samo izašao iz studija i da bi svakog časa mogao ponovo da se pojavi na vratima.
A onda se setiš koliko je sve kratko trajalo.
Devet godina.
Toliko je Suba imao u Brazilu da napravi novi život, pronađe svoje ljude, postane deo jedne potpuno drugačije kulture i ostavi iza sebe nešto o čemu se i danas, toliko godina kasnije, i dalje priča.
I tu mi je Gringo Paulista postao mnogo manje priča o uspešnom producentu, a mnogo više priča o čoveku koji je za neverovatno kratko vreme uspeo da postane važan jednom mestu i ljudima koje je tamo pronašao.
Možda me je zato posebno dotaklo kada je posle projekcije govorila njegova majka.
Žena od skoro devedeset godina sedela je nekoliko metara od nas i pričala o sinu kojeg nema više od četvrt veka, ali ono što mi je ostalo iz njenog govora nije bila samo tuga.
Ispričala je da joj je, kada su se čuli jedan od poslednjih puta, rekao da je srećan.
Od svega što je te večeri rečeno o njegovom talentu, muzici, Brazilu i svemu što je tamo napravio, nekako mi se baš ta jednostavna rečenica zadržala u glavi.
Bio je srećan.
Posle svega što sam prethodno gledao, te dve reči kao da su zatvorile jedan krug.
Otišao je na drugi kraj sveta i tamo našao grad, muziku, ljude i, očigledno, svoje mesto.
Njegova majka pričala je i o ljudima koji su joj svih ovih godina prilazili zbog njega. O onima koji su želeli još nešto da saznaju, da sačuvaju njegov rad, pomognu, naprave film ili jednostavno podele sa njom još jedno sećanje na Subu.
Rekla je da joj je upravo ta ljubav ljudi prema njemu davala snagu da nastavi dalje.
Ne znam postoji li mnogo boljih dokaza da je neko ostavio trag od toga da, toliko godina nakon što ga nema, ljudi i dalje dolaze njegovoj majci jer imaju potrebu da pričaju o njemu.
A onda je, tokom razgovora posle filma, reditelj ispričao jedan detalj koji na kraju nije ušao u dokumentarac.
Nakon Subine smrti, jedan njegov prijatelj uzeo je urnu sa njegovim pepelom i provozao ga kroz São Paulo.
Poslednji put kroz grad.
Ne znam kojim ulicama su prošli. Ne znam da li su prošli pored njegovog studija, mesta na kojima je sedeo sa prijateljima ili nekog ćoška koji mu je nešto značio.
Možda ništa od toga nije ni važno.
Ali ta slika mi je ostala.
Čovek koji je početkom devedesetih stigao u São Paulo sa drugog kraja sveta, u grad u kojem gotovo nikoga nije poznavao, poslednji put prolazi njegovim ulicama.
Ovoga puta vozi ga prijatelj.
U tih devet godina stao je gotovo čitav jedan život.
Muzika, prijateljstva, ljubavi, studio, grad koji je postao njegov i ljudi koji ga, više od četvrt veka kasnije, i dalje pamte kao svog.
Gringo Paulista.
Ostavi komentar