Još pre nego što je pustio prvu stvar, Joe Claussell je uradio nešto što mi se dopalo.
Pojavio se dosta pre svog termina. Sa kapuljačom na glavi stajao je pored Vlade Janjića, koji je još uvek svirao, i dugo samo posmatrao. Nije preuzeo pult niti je izgledalo kao da se sprema da pokaže ko je glavna zvezda večeri. Gledao je podijum, ljude, slušao šta se već događa u prostoriji. Kao da prvo mora da oseti gde smo pre nego što odluči gde će nas odvesti.
Ja sam već bio tamo gde ću provesti gotovo ceo njegov set — u prvom redu, uz ogradu, tik pored desnog zvučnika. Dovoljno blizu da naredna četiri sata ne slušam samo šta radi, nego i da ga gledam.
Oko deset je stao za miksetu sa onom svojom kapuljačom preko glave i odjednom je sve počelo da liči na početak nekog rituala kojem smo svi došli da prisustvujemo. Samo što ritual nije počeo udarcem. Počeo je jednom laganom, emotivnom trakom, gotovo nežno, kao uvod u nešto za šta očigledno nije imao nameru da nam odmah otkrije gde će završiti.
Pustio je da ta prva stvar uradi svoje, a onda je, malo po malo, počeo da otvara veče. House, soulful, disco, funk. Čas tvrđe, čas mekše. Afrika, Kuba, pa u jednom trenutku reggae i dub traka. Sve sa gruvom i sve kao da je sasvim normalno da se nađe u ista četiri sata.
I kod njega nekako jeste.
Nije to bilo putovanje u onom izlizanom smislu u kojem danas skoro svaki duži DJ set zovemo putovanjem. Stvarno nisi znao šta će sledeće doći, koliko će ostati u jednom zvuku i kada će odlučiti da ga potpuno razbije nečim što nisi očekivao. Neke stvari su se prirodno nastavljale jedna na drugu, a neke kao da uopšte nisu imale šta da traže zajedno dok ih on nije stavio jednu pored druge.
Ali selekcija je bila samo pola onoga što se događalo.
Druga polovina bio je Claussell.
Njega je gotovo nemoguće samo slušati. Moraš i da ga gledaš. Sa kapuljačom preko glave, grimasama na licu i rukama koje gotovo ne miruju na mikseti, deluje kao da svaki ritam prvo mora da prođe kroz njega pre nego što stigne do ljudi ispred. Pleše, savija se nad pultom, podiže ruke visoko iznad glave, pa se već u sledećem trenutku vraća mikseti i počinje da rastavlja ono što upravo slušaš.
Skloni bas, ostavi visoke, preseče stvar baš kada se podijum zaleteo, na trenutak je potpuno zaustavi, sačeka reakciju ljudi i onda je ponovo vrati. Nekome je svega toga možda i previše. Claussell gotovo da ne ostavlja miksetu na miru i to stalno diranje potenciometara, sečenje i menjanje zvuka svakako je stvar ukusa.
Ali to je njegov jezik.
On očigledno nema nameru samo da pusti ploču i skloni joj se s puta. Mora da je dodirne, da joj nešto oduzme, nešto naglasi, rastavi je i ponovo sastavi pred tobom.
Zato mi reč ritual ovde uopšte ne deluje preterano.
Claussell je i sam govorio da sebe ne doživljava kao DJ-a u klasičnom smislu. Za njega to nije samo nastup niti predstava. Govorio je o povezivanju sa nečim većim od sebe, o energiji koju dobija od publike, a muziku je opisivao kao nešto što se u njegovoj kući još od detinjstva smatralo gotovo svetim.
Kada ga gledaš uživo, te reči odjednom imaju mnogo više smisla. Ne izgleda kao da izvodi predstavu čoveka opsednutog muzikom, nego kao da je na nekoliko sati potpuno u njoj.
Negde na polovini seta kapuljača nestaje i oko glave vezuje maramu, ali se ništa drugo ne menja. Iste grimase, ruke, ples, mikseta, publika i ta neprekidna razmena između njega i ljudi ispred.
Možda zato kod Claussella četiri sata ne deluju kao luksuz, nego skoro kao minimum. U jednom intervjuu govorio je da mu je potrebno najmanje sat vremena, nekada i više, samo da „pročita“ publiku. Set ne vidi kao unapred pripremljen niz stvari koje treba pustiti jednu za drugom, nego kao nešto što DJ i ljudi ispred njega grade zajedno.
Sinoć je masa mogla da gleda kako ta ideja izgleda kada se pretvori u četiri sata muzike.
Nije postojao jedan pravac iz kojeg nije smeo da izađe. House se prelivao u soulful, disco u funk, pa bi se pojavili afrički ili kubanski ritmovi, nešto tvrđe, a onda odjednom reggae ili dub. I opet nazad. Claussell je jednom tu slobodu objasnio prilično jednostavno: kada između muzike i ljudi postoji prava veza i kada ti publika veruje, možeš da pustiš gotovo bilo šta.
I možda je upravo to najbolji opis onoga što se sinoć dogodilo.
U jednom trenutku više nije bilo naročito važno gde će otići sledeće. Bilo je uspona, zastoja, udara i tišine, trenutaka kada te pusti da malo odahneš i onih kada ti ne da ni sekund. Nije bilo potrebe da čekaš sledeću „veliku stvar“ ili pokušavaš da pogodiš šta će pustiti.
Verovali smo mu.
A Karmakoma je u međuvremenu postala vrela. Bukvalno. Prostor koji se od šest popodne polako punio sada je bio pun ljudi koji su plesali, znojili se i dizali ruke, a svako njegovo sečenje, nestanak basa ili nekoliko sekundi praznine dobijali su odgovor sa druge strane ograde.
On nama nešto, mi njemu nazad.
Možda je upravo to ono njegovo „čitanje publike“. Ne da pogodiš koju stvar ljudi žele sledeću, nego da dovoljno dugo gradiš odnos sa njima da u jednom trenutku više ne moraju da znaju šta sledi. Kada dođeš dotle, možeš da odeš gde god želiš — na Kubu, u Afriku, New York, disco, dub, tvrđi house ili u nešto što možda pola podijuma nikada ranije nije čulo.
Nije važno.
I možda mi je upravo to bilo najlepše. Ne mogu da izdvojim jednu stvar i kažem: ovo je bio trenutak večeri. Zapravo, ne želim ni da pokušavam, jer bih time radio upravo ono što Claussellova četiri sata nisu radila — rastavljao nešto što je mnogo bolje funkcionisalo kao celina.
Ta četiri sata imala su puls.
Trebalo je da završi u dva, ali dva su prošla, a on je nastavio. Još petnaestak minuta, možda malo više. U tom trenutku više nisam ni gledao na sat. Posle svega što se prethodno dogodilo bilo bi skoro neprirodno da se tačno u dva sve preseče samo zato što je tako pisalo u programu.
Kada je konačno završio, Marko Milosavljević je preuzeo pult i muzika je nastavila, ali se nešto u prostoriji promenilo. Deo ljudi je krenuo napolje, Karmakoma je počela da se prazni i energija se prirodno spustila.
I nije to nikakva kritika onoga što je došlo posle.
Samo ne znam ko, bre, normalan bi baš poželeo da dobije smenu posle Joea Claussella.
Negde oko tri krenuo sam i ja. Prezadovoljan i fizički prilično uništen, ali sam, osim Claussella, sa sobom poneo još jedan utisak koji mi se baš dopao — ceo koncept večeri.
Žurka je počela još u šest popodne. Prvo Vemić, zatim Vlada Janjić, ljudi koji polako pristižu, prostor koji se puni, burgeri koji se prave dok sve još više liči na dobro okupljanje nego na noćni izlazak, a onda u deset — baš u vreme kada smo uglavnom navikli da se za izlazak tek spremamo — počinje glavni set.
I meni je to leglo savršeno.
Ne mora najbolji deo noći da počne u dva ujutru i završi se kada već sviće. Ovde je u dva iza mene već bilo više od četiri sata Joea Claussella, a još uvek mi je ostao komad noći. Da se ja pitam, mnogo više žurki bi izgledalo upravo ovako.
Prošlo je tri i ja sam već bio kući, fizički potpuno potrošen, a pun svega onoga zbog čega sam kartu kupio gotovo istog trenutka kada sam video Claussellovo ime.
Telu je bilo sasvim dovoljno.
Muzici, izgleda, nije.
Ostavi komentar