Welcome to Hanoi

Ako je trebalo da sudim o Vijetnamu po prvih pola sata, nisam baš znao šta da očekujem od naredne tri nedelje.

Bio sam na Tajlandu, tako da mi ovo nije bio prvi susret sa Azijom, ali Vijetnam je od prvog minuta delovao drugačije. Ozbiljnije. Zatvorenije.

Prvi susret bila je granična policija. Zelene uniforme, tamnozelene kapice sa crvenim detaljima i ozbiljna lica. Komunistički vajb od prvog minuta. A onda zastave. Vijetnamske zastave bukvalno svuda — na aerodromu, pored puta, na zgradama, ulicama…

Tajland mi je ostao u sećanju kao mnogo slobodniji pri samom dolasku. Već na aerodromu reka ljudi, gužva, sve nekako otvoreno, sunčano i opušteno. Vijetnam mi je u prvih pola sata delovao kao da će mu trebati malo više vremena da me pusti unutra.

Ispostaviće se da sam se poprilično prevario. Ali to tada još nisam znao.

Izašli smo sa aerodroma pravo u hanojsku zimu, samo što ta zima nije baš ličila na ono što ja podrazumevam pod zimom. Bilo je oblačno, sparno i dvadeset i nešto stepeni, a ljudi su hodali u jaknama, farmerkama i dugim rukavima. Meni je bilo toplo dok ih gledam, a njima je očigledno bio sasvim običan januarski dan.

Kasnije ću shvatiti da to nije bio poslednji put da gledam Vijetnamce obučene mnogo ozbiljnije nego što mi je temperatura govorila da bi trebalo.

Od aerodroma smo krenuli prema smeštaju i već kroz prozor kola počeo je da se pojavljuje onaj Vijetnam koji sam narednih nedelja sve više upoznavao.

Motori. Pa još motora. Pa još malo motora.

Ljudi na sve strane, prodavnice, tezge, stolice pored puta, hrana, buka i mnogo sirena. A opet, nešto je bilo čudno — niko se nije svađao. Niko nije izlazio iz kola da objasni ovom drugom šta mu je sa familijom. Hiljadu ljudi pokušava da prođe kroz isti komad ulice, svi trube, svi se provlače, a nekako sve funkcioniše.

Kada smo ostavili stvari u smeštaju, Uroš i ja smo izašli da prošetamo.

I tu je tek krenuo pravi Hanoi.

Ulice prepune ljudi, motora i saobraćaja koji dolazi sa svih strana. Sirene ne prestaju. Na jednom mestu sprema se hrana na ulici, na drugom se neko šiša na trotoaru, negde kukuriče petao usred grada, a negde se petlovi bukvalno bore.

Ljudi sede na onim malim plastičnim stolicama tik uz ulicu, jedu, piju kafu, kuvaju, prodaju nešto ili popravljaju motore. Trotoar kao da uopšte nije trotoar. Malo je kuhinja, malo dnevna soba, malo radionica, malo parking za motore.

Pozorište na otvorenom.

A onda treba da pređeš ulicu. E tu počinje ruski rulet.

Čekaš trenutak da saobraćaj stane, ali ne staje. Čekaš da se pojavi rupa, ali se ne pojavljuje. I onda shvatiš da izgleda samo treba da kreneš.

Motori prolaze ispred tebe, iza tebe, obilaze te sa obe strane, svi trube, a ti pokušavaš da ne napraviš nijedan nagli pokret. Posle nekoliko prelazaka počinješ da shvataš da taj haos zapravo ima neka svoja pravila.

Samo ih ti još ne znaš.

Možda je upravo to bio moj prvi pravi utisak o Hanoju. Na prvi pogled deluje kao potpuni haos, a posle nekoliko sati shvatiš da nije. Samo je organizovan po pravilima koja nemaju mnogo veze sa pravilima na koja si navikao.

Jer Hanoi nije grad koji gledaš sa strane. On ti se nekako odmah unese u lice.

Miriše na hranu koja se sprema na ulici, benzin, vlagu i kafu. Bučan je, živ i sirov. Gotovo ništa nije potpuno odvojeno i ne postoji baš jasna granica između ulice i kuće, prodavnice i radionice, saobraćaja i restorana.

Sve se dešava pred tobom.

I što smo duže hodali, sve manje mi je delovao zatvoreno onako kako mi je izgledao na aerodromu. Naprotiv. Grad je bio potpuno otvoren, samo na neki svoj način.

Malo vremena mi je trebalo da počnem da uživam u svemu tome.

Sećam se da sam u jednom trenutku pomislio koliko bih voleo beogradsku zimu kada bi izgledala ovako. Januar je, ja u majici i šortsu sedim napolju i pijem pivo, a oko mene ljudi u jaknama.

Meni leto, njima zima.

Mogao bih da se naviknem na ovo.

Nastavili smo da hodamo i sve više mi se činilo da Hanoi nema trenutka u kojem se ništa ne dešava. Ali nije me kupio samo tim ludilom. Imao je neku kombinaciju koju do tada nigde nisam video.

Francuska kolonijalna arhitektura, stare fasade i kafići, a preko svega toga crvene zastave, socijalistička obeležja i taj pomalo underground, komunistički vajb. Između svega — Azija u svom punom ludilu.

Sve to zajedno kao da ne bi trebalo da ide jedno uz drugo, a nekako ide.

Na trenutke me je podsećao na onaj sirovi šmek Berlina, samo ubačen u potpuno drugi svet. Kao da je neko spojio francusku arhitekturu i stil, komunističku estetiku i azijski haos, a onda pustio nekoliko miliona ljudi da između svega toga žive punom snagom.

I meni je ta kombinacija imala neverovatnu energiju.

Hanoi nije bio najlepši grad koji sam video. Ali je bio jedan od onih gradova koje osećaš.

A takvi mi obično ostanu mnogo duže.

Onda upoznaš ljude i shvatiš da te je sve ovo do tada samo pripremalo za ono što će te kod Vijetnama kupiti najviše — njegov narod.

Ne znam da li sam igde na putovanjima naišao na ljude koji su mi tako brzo legli. Nasmejani, dobronamerni, pristojni i, možda najviše od svega, nenametljivi.

To sam posebno primetio jer sam pravio paralelu sa Tajlandom. Tamo mi se često dešavalo da te neko vuče za rukav, nudi nešto, ide za tobom i pokušava ponovo čak i kada si već rekao da nećeš. Ovde toga gotovo da nije bilo.

Ponude ti nešto, pitaš koliko košta i ako hoćeš — kupiš. Ako nećeš, nasmeju se i nastave svojim putem. Nema ljutnje, nema smaranja, nema osećaja da iz svakog razgovora neko pokušava nešto da izvuče.

A opet, nisu hladni. Naprotiv.

Radoznali su, hoće da pričaju, da ti pokažu nešto, da pomognu, da se nasmeju sa tobom čak i kada pola razgovora vodite rukama jer nemate zajednički jezik. I nekako vrlo brzo osetiš još nešto — ponos na svoju zemlju, svoju istoriju i na to ko su.

Možda mi je baš zato bilo zanimljivo što sam sve to prvo osetio u Hanoju.

Za sever Vijetnama važi da je ozbiljniji i zatvoreniji od juga. Kasnije ćemo stići i do Sajgona, grada večitog leta, potpuno drugačije energije i ljudi koji su još otvoreniji. Ali tada to još nismo znali.

Ako je ovo bio zatvoreniji Vijetnam, pomislio sam, onda ćemo se ova zemlja i ja sasvim lepo slagati.

A jedan od tih ljudi bio je Tuan.

Do njega smo, kao i do većine dobrih stvari na putovanjima, stigli sasvim slučajno. Krenuli smo da vidimo čuveni Train Street, prugu koja prolazi kroz naselje toliko usko da su kuće, kafići i ljudi praktično naslonjeni na šine.

Mesto danas verovatno postoji na milion fotografija sa Instagrama, ali uživo ipak izgleda dovoljno suludo da zastaneš kada ga prvi put vidiš. Sa obe strane šina mali kafići, stolice na nekoliko koraka od pruge, ljudi sede, piju i pričaju.

A onda nailazi voz.

Sve ono na čemu si do malopre sedeo mora da nestane sa njegovog puta.

Nama se najviše dopao jedan mali lokal uz same šine — Railway Train Cafe. Držao ga je Tuan, a ispostavilo se da to zapravo nije bio samo kafić. Bila je to njegova porodična kuća. Tu je odrastao, uz prugu, a deo kuće kasnije je pretvorio u mesto u kojem danas sede ljudi sa svih krajeva sveta.

Kada nailazi voz, selimo se uz zid, a nekoliko minuta kasnije ponovo iznosimo stolice i nastavljamo da pijemo kao da se upravo ništa posebno nije dogodilo.

Tu smo seli prvi put.

I nekako ostali.

Toliko nam je leglo mesto, a još više Tuan, da Train Street više nije bio nešto što smo došli da vidimo i precrtamo sa spiska. Vratili smo se. Pa opet.

Posle nekoliko dolazaka više nismo imali osećaj da dolazimo u turističku atrakciju.

Dolazili smo kod Tuana.

Sedeli smo uz šine, pili pivo i pričali o Vijetnamu, severu i jugu. Upravo nam je Tuan prvi pričao koliko se ta dva dela zemlje razlikuju, o ozbiljnijem Hanoju i mnogo otvorenijem jugu.

Tada još nismo mogli potpuno da razumemo o čemu govori. Kasnije, kada smo stigli do Sajgona, setili smo se tog razgovora. Ali do tada je trebalo preći još skoro celu zemlju, a mi smo tek počinjali da se ponašamo kao da smo u Hanoju kod kuće.

Prvih dana išli smo taksijem, a onda shvatili da je pomalo besmisleno gledati grad u kojem svi žive na dva točka kroz prozor automobila.

Pa smo seli na motore.

I odjednom više nisi gledao onaj haos sa strane. Bio si u njemu.

Provlačiš se između drugih motora, slušaš sirene koje su ti do juče delovale nenormalno i polako počinješ da kapiraš ritam grada. I što smo ga više kapirali, sve smo manje imali potrebu da ga gledamo kao turisti.

Silazili smo na pijace, sedeli gde sede lokalci i lutali bez nekog velikog plana. Negde usput seli smo i jednom uličnom umetniku da nas nacrta za uspomenu.

I možda mi je upravo to ostalo kao najlepši deo tih prvih dana. Nije se dogodio jedan veliki trenutak u kojem sam pomislio: „E, sada volim Hanoi.“

Samo sam u jednom trenutku shvatio da smo prestali da pokušavamo da razumemo njegov haos.

Uživali smo maksimalno u njemu.

A što smo više vremena provodili u Hanoju, sve više smo primećivali njegove male rituale.

Kafići su bili posebna priča. Neki sakriveni na spratovima starih zgrada, sa uskim terasama sa kojih se pruža pogled na ceo Old Quarter. Sedneš gore, naručiš piće i samo posmatraš grad.

A onda odjednom dole neko vikne:

„Policija! Policija!“

I kreće akcija.

Stolice nestaju sa trotoara, stolovi se sklanjaju, gosti ustaju i za nekoliko sekundi sve ono što je do malopre zauzimalo pola ulice nestane kao da ga nikada nije ni bilo.

Onda prođe policija u nekim svojim smešnim vozilima. Svi ih mirno sačekaju i, čim prođu, kao da neko ponovo pritisne dugme. Stolice izlaze napolje, stolovi se vraćaju, gosti ponovo sedaju i život se nastavlja tačno tamo gde je stao.

Prvi put ti je smešno. Posle nekoliko dana više ni ne obraćaš pažnju.

Još jedno pravilo Hanoja koje ti na početku niko nije objasnio.

A onda uveče grad uradi nešto što mi je prvog dana delovalo gotovo nemoguće.

Počne da se gasi.

Grad koji je čitav dan izgledao kao da nikada neće stati polako spušta ton. Radnje se zatvaraju, stolice nestaju sa trotoara, sirene se prorede. Čak se i Old Quarter umiri.

Grad koji ti se čitavog dana unosio u lice odjednom utihne.

Mogao bih o ovom gradu da pišem danima. O ulicama u koje smo slučajno skretali, mestima na kojima smo planirali da ostanemo pola sata, a ostajali mnogo duže, i svim onim sitnicama koje ti na putovanju ostanu u glavi iako ih nigde nisi planirao.

Ali mislim da je dovoljno.

Jer Hanoi na kraju ne pamtiš po građevinama ni po spiskovima šta je trebalo videti. Pamtiš ga po onom osećaju dok sediš na niskoj plastičnoj stolici, piješ pivo uz šine, a grad oko tebe grmi svojim životom.

Nismo ga do kraja razumeli.

Ali smo ga apsolutno osetili.

A ako je ovo bio samo početak Vijetnama, onda smo bili u ozbiljnom problemu.

Jer iz Hanoja nam se već nije odlazilo.