Ima žurki kojih se posle nekoliko meseci jedva sećaš.
Znaš da si bio. Znaš da je bilo dobro. Možda se setiš nekog fragmenta, nekog lica ili trenutka pred jutro.
A postoje i one druge.
One za koje već dok stojiš na podijumu znaš da ćeš ih pamtiti godinama.
Subota u Karmakomi bila je jedna od tih noći.
Laurent Garnier je stao za pult i nekoliko sati kasnije više nisam imao osećaj da slušam DJ set.
Bilo je to putovanje kroz sve ono zbog čega sam se nekada zaljubio u elektronsku muziku.
Taman se prepustiš jednom ritmu, a on već otvori neka druga vrata.
Ne znaš gde će te odvesti sledeća stvar, ali te u tom trenutku nije ni briga.
Samo ideš za njim.
I negde usput shvatiš da više ne slušaš pojedinačne trake.
Slušaš priču.
Garniera sam slušao dosta puta i ranije, ali intimni klub promeni celu stvar.
Nema ogromne bine između vas. Nema mase u kojoj izvođač negde nestane.
Dovoljno si blizu da vidiš njegovu reakciju kada nešto pogodi podijum.
A izgleda da je i Garnier dobro osećao šta se dešava na podijumu.
Jer kada je došlo vreme da se set završi, nije stao.
Produžio je.
A onda još malo.
Negde pred jutro više niko nije gledao na sat.
Ni mi.
Ni Garnier.
I u jednom trenutku više nije bilo važno ni koliko je sati, ni kada bi sve trebalo da se završi.
Karmakoma je disala kao jedno.
Znam da to možda zvuči kao velika rečenica nekome ko nije bio tamo.
Ali postoje noći kada nekoliko stotina ljudi na podijumu zaista počne da deluje kao jedno.
Na nekoliko sati nestanu svi oni različiti životi koje smo doneli sa sobom.
Ostanu mrak, zvuk i ljudi koji se pomeraju u istom ritmu.
I možda baš zato neke noći ostanu tako jasne u sećanju.
Ne moraš ni da znaš šta ih je tačno učinilo drugačijim.
Nekad se jednostavno sve poklopi.
Muzika. Mesto. Ljudi. Trenutak.
I već dok traje znaš da ćeš je pamtiti.
Poslednji put sam nešto slično osećao 2019. godine dok sam slušao Joea Claussella.
Kada smo izašli, bilo je skoro osam ujutru.
Grad je već počinjao svoj običan dan.
Neko je išao na posao.
Neko po hleb.
Neko je tek ustajao.
A mi smo izlazili iz kluba sa osećajem da smo prethodnih nekoliko sati bili negde potpuno drugde.
Možda upravo zbog takvih jutara i posle toliko godina još uvek volim da odem na podijum.
Ne zbog svake žurke.
Ne zbog svakog DJ-a.
Nego zbog mogućnosti da se, jednom u ko zna koliko vremena, dogodi noć poput ove.
Ona za koju već dok traje znaš da će ostati sa tobom.
Subota u Karmakomi bila je jedna od njih.
Ostavi komentar