Jedan pogrešan korak

Da li ti se ikada desilo da hodaš mestom na kojem jedan pogrešan korak može da znači kraj života?

Ne mislim figurativno.

Ne ono — pogrešan posao, pogrešna ljubav, pogrešna odluka.

Mislim bukvalno.

Mesto na kojem pogledaš dole i shvatiš da bi ti trebalo nekoliko sekundi da stigneš do zemlje.

Toliko je daleko.

I nema ograde.

Nema mekane trave ispod.

Nema onog „ma neće ništa“.

Samo stena, nekoliko desetina ili stotina metara vazduha i ti.

A najčudnije od svega je što te niko nije doveo tu.

Sam si došao.

Prešao kilometre, popeo se, zakačio opremu ili jednostavno krenuo stazom za koju si znao kakva je.

Dobrovoljno.

Ponekad čak i platiš nekome da ti pokaže kako da stigneš do mesta sa kojeg jedan pogrešan pokret može ozbiljno da promeni sve.

Kada to ovako napišeš, zvuči potpuno nenormalno.

A onda staneš tamo.

Pogledaš preko ivice.

I telo odmah razume nešto što glava do tada nije.

Ovo je stvarno.

Noga sama traži sigurniji oslonac.

Prsti malo jače stegnu kamen.

Korak postane sporiji.

Čak i čovek ispred tebe, koji je do malopre pričao i zajebavao se, odjednom pažljivije bira gde će stati.

Jer dole nema druge šanse.

Nema Ctrl+Z.

Nema „jebiga, sledeći put ću pametnije“.

I upravo tu počinje deo koji mi je najteže da objasnim.

Zašto mi se takva mesta dopadaju?

Ne volim smrt.

Ne želim da padnem.

Ne želim čak ni da proveravam koliko sam joj blizu.

Kad kamen pobegne ispod patike i čuješ ga kako udara nekoliko puta o stenu pre nego što zvuk nestane negde dole, nema ničeg romantičnog u tome.

Tada samo pomisliš:

Jebote.

I malo bolje namestiš nogu.

Naravno, nije svako planinarenje hodanje po ivici smrti.

Većina nije.

Na većini uspona najveća opasnost je da se umoriš, pokisneš, promašiš stazu ili se vratiš kući sa žuljevima.

Ali postoje i ona druga.

Ona na kojima ne mora niko da ti kaže da budeš pažljiv.

Pogledaš dole i sve ti je jasno.

I ne znam zbog čega, ali upravo su mi takva planinarenja ostala među najzanimljivijima.

A bilo ih je najmanje.

Mnogo više puta sam hodao normalnom stazom, kroz šumu, preko livade, grebenom na kojem možeš da zastaneš, fotografišeš, popiješ vodu i nastaviš dalje.

I volim i takva planinarenja.

Ali ova druga nekako pamtiš drugačije.

Prođeš deo koji ti nije bio nimalo prijatan, izađeš na sigurno i tek onda se okreneš.

Gledaš stenu kojom si malopre prošao i prva pomisao ti je:

Čekaj, ja sam stvarno išao tuda?

Dok si bio na njoj nije bilo vremena da je gledaš na taj način.

Gledao si gde staješ.

Gde ćeš da se uhvatiš.

Šta je sledeće.

Metar po metar.

A sada stojiš sa strane i vidiš celu sliku.

I ono što ti je pre deset minuta bilo samo sledeći komad stene, sada izgleda prilično ozbiljno.

Malo ti je drago što si prošao.

Malo si ponosan.

A jedan mali deo tebe verovatno razmišlja:

Dobro, koji mi je kurac ovo trebalo?

I onda prođe malo vremena.

Odeš kući.

Fotografije završe u telefonu.

Ogrebotine prođu.

Zaboraviš i onaj trenutak kada ti baš nije bilo svejedno.

I počneš da gledaš gde bi mogao sledeće.

E taj deo još nisam uspeo da objasnim.

Ali očigledno nisam jedini.

Neko skače iz aviona.

Neko se penje tamo gde nema staze.

Neko roni toliko duboko da iznad sebe više ne vidi nebo.

Neko sedne na motor i traži put sa što više krivina.

A neko jednostavno stane dovoljno blizu ivice da mu stomak kaže da napravi pola koraka unazad.

I ne mislim da svi ti ljudi žele opasnost.

Niko normalan ne želi da padne, da se slupa ili da proverava koliko daleko može da ode pre nego što nešto pođe po zlu.

Možda tražimo nešto sasvim drugo.

Osećaj da se nešto zaista dešava.

Jer većinu vremena smo bezbedni.

Sedimo.

Radimo.

Kupujemo.

Skrolujemo.

Planiramo šta ćemo sledeće nedelje.

Brinemo o stvarima koje se možda nikada neće dogoditi.

I dan nekako prođe.

A onda stojiš na steni.

Vetar udara sa strane.

Ispod tebe je nekoliko stotina metara praznog prostora.

Srce radi malo brže nego inače.

I nemaš nikakvu dilemu da li se nešto dešava.

Svaka ćelija u telu zna da se dešava.

I možda je to najbliže odgovoru koji imam.

Ne odlazim na takva mesta da bih proverio koliko mogu da se približim smrti.

Daleko bilo.

Ali očigledno volim mesta koja me malo pomere.

Ona na kojima zastaneš.

Pogledaš.

Opsuješ.

Pa ipak nastaviš.

Ne znam baš da objasnim zašto.

Ali znam da bih opet.