Ne mora svaki odlazak u prirodu da bude avantura života.
Neke nedelje ne traže ništa posebno.
Dovoljno je da sedneš u kola, izađeš iz Beograda i sat vremena kasnije završiš pored reke.
Bez plana da osvojiš vrh. Bez kilometara koje moraš da pređeš. Bez ferata.
Samo Gradac.
Gradac je jedno od onih mesta gde ništa ne mora da se desi, a priroda je toliko lepa i umirujuća da svaki put poželiš da mu se vratiš.
Deo ekipe krenuo je kroz vodu, a drugar i ja smo odlučili da idemo brdom, divljom stranom Gradca.
Naravno, ni to nije moglo baš sasvim normalno.
Srušeno stablo. Preskoči, zaobiđi, sagni se. Dosta lošije markirana staza, malo lutanja i jedan pogrešan pravac zbog kojeg smo na kraju četvoronoške morali da se penjemo uz brdo.
Toliko o običnom izletu.
Dok smo išli stazom, u jednom trenutku se ispod nas otvorio pogled na predivno mesto za kamp.
Znam samo da sam pomislio: kakav savršen zabodić.
Malo kasnije rešili smo da napravimo kratku pauzu. Bili smo ubeđeni da se ostatak ekipe kroz vodu kreće sporije i da će nas ubrzo stići.
Nisu.
Domet na telefonu, naravno, nismo imali, pa smo nastavili dalje.
I malo se izgubili.
Malo izgrebali.
A bogami i poprilično potrošili dok smo pokušavali da se vratimo na stazu.
„Ovde mora pogon na sva četiri“, rekao sam drugaru, misleći na ruke i noge.
„Fale nam još dva“, odgovorio je, gledajući nagib koji je tek trebalo da popnemo.
Usput smo prošli pored mosta kojim prolazi pruga Beograd–Bar i stigli do tunela.
Tu me je sačekao onaj poznati miris pruge.
Odmah me je vratio na nekadašnja putovanja vozom do Crne Gore.
Voleo sam te vožnje. Druženje po hodnicima i kupeima, malo bife, pivce, pljugica i nekako put do mora prođe dok trepneš.
Negde posle tunela nastavili smo dalje i u jednom trenutku staza se ponovo spustila do reke.
Tu smo odlučili da je bilo dosta Survivora za taj dan i da pređemo na pitomiju stranu Gradca.
I onda, naravno, pogrešno skretanje.
Umesto desno, gde nas je od restorana delilo još nekoliko stotina metara, skrenuli smo levo i otišli gotovo do ušća.
Produžili smo sebi put za nekih četiri kilometra.
Nema veze.
Sa te strane Gradca više nije bilo nikakvih izazova. Staza je lagana, dobro obeležena i na svakih malo pojavi se neko mesto uz samu reku na kojem ti dođe da samo spustiš ranac i zabodeš.
Na kraju smo ipak stigli do restorana, okrepili se i malo odremali na poljani pored.
Tu sam prvi put osetio dolazak jeseni.
Još je bilo toplo, još smo ležali pored reke, ali se u našoj priči već osećalo da dolaze hladniji dani.
Krenula je priča o Siciliji. Ili nekom drugom toplijem mestu na koje bismo mogli da pobegnemo od hladnog i sivog Beograda.
Leto još nije ni prošlo, a mi smo već pravili plan kako da ga malo produžimo.
Dan je već prilično odmakao, pa smo nastavili prema kolima.
Ovaj put smo svi išli kroz reku.
I bilo je odlično.
Posle preskakanja, pentranja i gubljenja, sada samo voda, kamenje i lagano niz Gradac.
Pred sam kraj stigli smo do skakaonice.
Nekima očigledno još nije bilo dosta vode za taj dan, pa su rešili da skoče još koji put.
Mi ostali smo se smestili pored i gledali.
Kad smo konačno stigli do kola, ostala je još samo jedna važna stavka nedeljnog izleta — da se dobro jede.
Završili smo u jednom neuglednom restoranu u Valjevu, onom pored kojeg bi verovatno prošao da ne znaš gde ideš.
A unutra — vrhunska klopa.
Najeli smo se, seli u kola i pravac Beograd.
Bez osvojenog vrha. Bez ferate. Bez neke velike priče.
Samo jedan lep dan na Gradcu.
Ostavi komentar