Ponovo pronaći deblo

Ne znam tačno u kojim godinama prestanemo da skačemo sa debla u jezero.

Verovatno se to ne dogodi odjednom.

Samo jednog leta shvatiš da već dugo nisi.

Pavle je na Trnovačkom jezeru ponovo skakao.

Nije bilo ničeg naročito hrabrog u tome.

Jedno deblo iznad vode.

Malo zaleta.

I onih nekoliko sekundi između odluke da skočiš i trenutka kada shvatiš da si već u vazduhu.

Ali valjda nije ni poenta bila u skoku.

Nego u tome koliko je malo potrebno da se čovek ponovo oseti kao klinac.

Danas je bilo dovoljno jedno jezero.

Nekoliko ljudi sa kojima ti nije glupo da radiš gluposti.

I čitav dan daleko od svega što inače smatraš ozbiljnim životom.

Nekoliko ljudi iz ekipe već je bilo na Trnovačkom jezeru.

Samo što ga nisu pamtili ovako.

Prošli put dočekali su ih kiša i loše vreme.

Isto jezero.

Iste planine oko njega.

A potpuno druga uspomena.

Danas je sijalo sunce.

I odjednom je mesto kojem neki od njih nisu naročito želeli da se vrate postalo jedno od onih sa kojih im se nije išlo.

Možda mestima ponekad stvarno treba dati drugu šansu.

A izgleda da isto važi i za neke stvari kojih se plašimo.

Anđela je zaplivala sama preko dela jezera ispod kojeg se pružala trava.

Onda je prošla i kroz mulj koji ti proguta stopala taman toliko da svaki sledeći korak postane mala odluka.

Uroš je na početku dana bio prilično siguran da ne želi na feratu.

Do kraja dana više nije.

A zanimljivo je što je današnji dan počeo potpuno drugačije.

U Perućici, prašumi.

„Druidska šuma“, rekao je Uroš dok smo prolazili kroz nju.

I stvarno je teško smisliti bolji opis.

Zelenilo je svuda.

Po zemlji, stablima, kamenju.

Kao da je šuma odavno odlučila da uzme sve što joj pripada.

U Perućici nema mnogo osećaja da je nešto pravljeno zbog čoveka.

Ti si taj koji se prilagođava njoj.

Preskočiš deblo, zaobidješ panj, spustiš se ispod grane.

I samo nastaviš kroz nešto što je tu funkcionisalo sasvim dobro mnogo pre nego što si se ti pojavio.

A onda čuješ vodu.

Sve glasnije.

Dok se između drveća ne pojavi vodopad.

Voda ispod njega je hladna.

Ne ono „treba mi minut da se naviknem“ hladna.

Nego ona vrsta hladnoće zbog koje ti telo u prvoj sekundi vrlo jasno objasni da je izlazak napolje sasvim razumna opcija.

Pavle i Uroš su ipak ušli.

Ne znam da li zato što im je stvarno bilo do kupanja ili zato što, kada već stojiš ispred vodopada usred Perućice, nekako glupo zvuči da kažeš: „Ma ništa, drugi put.“

Ostali smo bili nešto razumniji.

Ili samo manje hrabri.

U svakom slučaju, njima je pripalo kupanje.

Na izlasku iz Perućice čekao nas je još jedan stanovnik prašume.

Pored vode, na grani, ležao je poskok.

Nije bežao.

Nismo ni mi.

Nekoliko minuta smo stajali, gledali ga i pričali o njemu sa bezbedne udaljenosti.

Svi osim Simonide.

Ona je u jednom trenutku najnormalnije prošla pored njega i praktično zakačila granu na kojoj je ležao.

Gledali smo je u neverici.

Ona je gledala nas.

„Nisam ga videla.“

I možda bi to bilo čudno da nije reč o osobi koja je kao mala ispala iz kola.

Posle tog podatka, prolazak pored poskoka nekako je delovao sasvim u skladu sa karakterom.

Poskok, srećom, nije delovao naročito zainteresovano za njenu životnu priču.

Ostao je na grani.

Mi smo nastavili dalje.

I posle svega, možda sam pogrešio već u prvoj rečenici.

Možda nikada zapravo ne prestanemo da skačemo sa debla u jezero.

Samo nam treba malo više vremena da ponovo pronađemo deblo.