Pratili smo leto

Jedna od stvari kojima sam se najviše radovao u Vijetnamu bila je ona koju na kraju uopšte nisam uradio.
Ha Giang Loop.

Nekoliko dana na motorima kroz planine uz kinesku granicu, putem koji se na fotografijama uvija između litica i dolina — negde usečen pravo u stenu, negde priljubljen uz ivicu provalije. Ispod tebe ponori, iznad vrhovi koji nestaju u magli, a ispred samo uzak asfalt koji nastavlja dalje kroz planine. Jedan od onih puteva koji istovremeno želiš da vidiš i pomalo strahuješ od trenutka kada ćeš se zaista naći na njemu.

Dok smo bili u Ninh Binhu, vreme na severu počelo je da se kvari. Kiša i sve lošija prognoza nisu baš zvučali kao idealna kombinacija za nekoliko dana vožnje motorima po planinskim putevima. Posebno jer nismo imali odgovarajuće dozvole za vožnju.

Zato smo od Ha Giang Loopa odustali.

Što će se kasnije ispostaviti kao prilično pametna odluka.

Tek posle smo saznali da je tih dana na ruti bilo dosta policije i da je zaustavljala turiste.

Tako da nas je loše vreme, izgleda, možda i spasilo jednog nepotrebno skupog dela putovanja.

Posle Hanoja, u kojem ti od jutra do mraka nešto trubi, kuva, prolazi ispred nosa ili pokušava da te obiđe motorom, odjednom smo završili među zelenilom, stenama, rekama i hramovima.

I tišinom.

Smeštaj smešno jeftin, bazen ispred, ogromni kreveti, odlična hrana, a oko nas priroda zbog koje ti se nigde posebno ne žuri.

Za Ninh Binh kažu da je Ha Long Bay na kopnu.

I nije teško shvatiti zašto.

Vozili smo se čamcem između ogromnih krečnjačkih stena, usput obilazili hramove i lutali okolinom, a meni je iz nekog razloga posebno ostalo u glavi koliko je sve bilo čisto.

Nigde papirića.

Nekoliko sati ranije grad ti se unosio u lice sa svih strana, a sada sediš među stenama i zelenilom i jedva da išta čuješ.

Iz overdrive-a pravo u potpuni mir.

I baš nam je prijalo.

Rentirali smo skutere i narednih dana kružili Ninh Binhom. Malo hramovi, malo priroda, malo stanemo negde da jedemo, a malo samo skrenemo sa glavnog puta da vidimo gde vodi.

U Ninh Binhu smo prvi put od dolaska u Vijetnam stvarno usporili.

Nigde nam se nije žurilo. Nismo jurili da nešto stignemo, nismo imali osećaj da nešto propuštamo.

Poslednji dan popeli smo se i do Mua Cave, jednog od onih mesta zbog kojih tek odozgo shvatiš kako Ninh Binh zapravo izgleda. Stepenice vode uz strmu krečnjačku stenu, a kako se penješ, ispod tebe se sve više otvaraju pirinčana polja, reka i oni ogromni kameni masivi koji iz ravnice izbijaju kao da ih je neko tu naknadno pobacao.

Na vrhu — zmaj koji se proteže duž grebena i pogled na ceo čudni pejzaž kroz koji smo prethodnih dana vozili. Reka, pirinčana polja i stene koje iz potpuno ravne zemlje izbijaju kao da ih je neko nasumično pobacao.

Odozgo je tek bilo jasno zašto Ninh Binh zovu Ha Long Bayem na kopnu.

Samo što nas gore nije sačekao baš onaj Ninh Binh sa razglednice.

Nebo se već zatvaralo, navlačili su se oblaci i počinjala kiša, postajalo je prilično jasno da ono loše vreme polako stiže i do nas.

A onda je i stiglo.

Ha Giang smo već precrtali, a sada više nije imalo mnogo smisla ni da nastavljamo prema Ha Long Bay-u i trošimo dane čekajući da se vreme možda popravi.

Pogledali smo prognozu za ostatak zemlje.

Dole — sunce.

Nije nam trebalo mnogo da se dogovorimo.

Kupili smo karte za noćni sleeper bus i te večeri ostavili sever iza sebe.

Plan koji smo napravili pre puta upravo je prestao da važi.

Od tog trenutka više nismo pratili rutu.

Pratili smo leto.

Posle noći provedene u autobusu, ujutru smo stigli u sunčani Hoi An.

Sunce, dvadeset i nešto stepeni i proleće kakvo bih bez problema potpisao da traje cele godine.

Posle sivog neba koje nas je ispratilo sa severa, već prvog jutra smo bili u majicama i na skuterima.

Hoi An je prelep mali grad. Romantičan, šaren, pun žutih fasada, lampiona i uskih ulica koje se uveče potpuno promene kada se sve upali. Turista ima na sve strane i ni u jednom trenutku se ne trudi da sakrije da je turističko mesto, ali mu to nekako ne oduzima mnogo od šarma.

Jednostavno je lep.

I nama je baš legao.

Ponovo smo rentirali skutere i nastavili po starom — bez nekog velikog plana. Malo grad, malo klopa, masaže, vožnja, pa gde završimo.

Jednog dana otišli smo prema Da Nangu, potpuno drugačijem od Hoi Ana. Široki bulevari, moderne zgrade, palme, plaža koja se pruža uz grad — na trenutke me je sve to više podsećalo na Majami nego na Vijetnam kroz koji smo do tada putovali.

Nastavili smo dalje prema Monkey Mountain-u, vozeći uz more, a gore su nas, sasvim očekivano, sačekali majmuni.

I tu smo se malo družili sa domaćinima.

Oni gledaju nas, mi gledamo njih, i svako nastavlja svojim poslom.

Ali možda mi je još draža ostala jedna vožnja kada nismo završili tamo gde smo planirali.

Negde u okolini Hoi Ana skrenuli smo sa glavnog puta i završili na malim lokalnim putevima, između kuća i zelenila, daleko od restorana i turističkog centra.

Tu više turista nije bilo.

Ovo je već bio onaj svakodnevni Vijetnam, daleko od lampiona i svega što je napravljeno za turiste.

Lokalci nam mašu.

Smeju se.

Dovikuju nešto što.

Neki nas zovu da stanemo, sednemo, popijemo pivo sa njima.

I ponovo isti onaj osećaj koji smo već imali u Hanoju — što se više udaljiš od mesta na kojima bi kao turista trebalo da budeš, ljudi kao da postaju još radoznaliji i srećniji što si baš tu zalutao.

A mi smo, izgleda, baš dobro umeli da zalutamo.

Vozeći se kroz taj deo, naleteo sam i na nešto što ni danas nisam siguran da li je bila prodavnica starih stvari, mala pijaca ili jednostavno nečija privatna kolekcija.

Meni je, naravno, odmah bilo zanimljivo.

Stara elektronika, razni predmeti iz nekih drugih vremena, pa čak i stvari iz Vijetnamskog rata.

Neke su izgledale kao da su tu već pedeset godina. Neke verovatno i jesu.

Mogao sam tu da ostanem još ko zna koliko, prevrćući po stvarima i pokušavajući da pogodim kakvu priču svaka od njih nosi.

A verovatno nikada ne bih ni saznao da to mesto postoji da smo tog dana išli putem kojim je trebalo.

Još jedan poen za pogrešno skretanje.

A onda smo imali i onu potpuno drugu, turističku stranu Hoi Ana.

Jednog dana završili smo u onim čuvenim okruglim čamcima od pletenog bambusa, kojima te voze kroz kokosove kanale. Sve počne prilično mirno, lagano ploviš između palmi, a onda u jednom trenutku neko odluči da je sasvim normalno da čamac počne da se vrti u krug kao ringišpil.

I kreće predstava.

Muzika, vriska, čamci koji se vrte, ljudi koji snimaju telefonima, a lokalci očigledno uživaju u tome što turistima mogu malo da poremete ravnotežu.

Usput od kokosovog lišća prave male skakavce i kojekakve figurice i dele ih ljudima po čamcima.

Potpuna turistička glupost.

I bilo nam je baš zabavno.

Valjda je i to Hoi An. Jednog dana zalutaš među lokalce gde nema nijednog turiste, drugog se vrtiš u bambusovom čamcu i smeješ se kao budala.

I tako nam je nekako prolazio Hoi An.

Skuteri preko dana, masaže kad nam se više ništa nije radilo, klopica, a uveče povratak u stari grad.

Tada Hoi An izgleda najlepše.

Lampioni se upale, ulice se napune ljudima, čamci prolaze rekom, svuda svetla, hrana i muzika. Jeste sve to napravljeno i za turiste i jasno ti je da nisi otkrio nikakvu skrivenu tajnu Vijetnama, ali te baš briga.

Lepo ti je.

Na kraju smo tu proveli četiri-pet dana. I mislim da je to najbolji pokazatelj koliko nam je mesto leglo.

Nismo imali nijedan veliki događaj koji bih mogao da izdvojim kao „to je bio Hoi An“.

Više je bio zbir malih stvari.

Jutarnja kafa. Skuteri. Klopa. Masaža. More. Da Nang. Majmuni. Pogrešna skretanja. Lampioni uveče. I onaj luksuz da se probudiš i shvatiš da tog dana zapravo nigde ne moraš da budeš.

Posle severa, baš nam je takav Vijetnam trebao.

Ali mi smo rešili da leto pratimo još malo.

Sledeća prognoza koju smo gledali pokazivala je preko trideset stepeni, sunce i more.

Phu Quoc.

Uhvatili smo avion i nekoliko sati kasnije više nije bilo ni traga onom vijetnamskom „proleću“ koje nam je toliko prijalo u Hoi Anu.

Stigli smo pravo u leto.

Na papiru je Phu Quoc trebalo da bude najlakši deo putovanja za voleti.

Tropsko ostrvo, plaže, palme, trideset stepeni i skuter.

Meni, međutim, nije baš legao koliko sam očekivao.

Daleko od toga da nam tamo nije bilo dobro.

Naprotiv.

Imali smo odličan smeštaj, sunce, more, skutere i onaj osećaj potpune slobode zbog kojeg su mi ostrva verovatno i toliko draga.

Ali imao sam problem — pre Vijetnama sam već video tajlandska ostrva.

Phangan.

I kada jednom u glavi imaš takvo poređenje, Phu Quocu nije baš lako.

Plaže jesu lepe. Neke stvarno prelepe. Beli pesak, palme, toplo more i svi oni prizori zbog kojih tropsko ostrvo izgleda upravo onako kako bi trebalo da izgleda.

Ali ostrvo mi je delovalo kao da je negde usput previše otišlo u komercijalu. Hoteli i rizorti zauzeli su veliki deo obale, do nekih plaža ne možeš ni da dođeš ako nisi gost, a na mestima gde očekuješ da samo skreneš skuterom prema moru često shvatiš da baš i nije tako jednostavno.

Naravno, još postoje i divlji delovi, praznije plaže i mesta na kojima vrlo brzo zaboraviš na sve to.

Samo ih moraš malo više tražiti.

Možda sam jednostavno očekivao više divljine.

Na Phanganu sam taj osećaj imao gotovo svuda.

Na Phu Quocu — povremeno.

I zato, koliko god da smo uživali, u mojoj glavi ta dva ostrva jednostavno nisu bila ista liga.

A onda sedneš na skuter i odeš prema severu ostrva.

I Phu Quoc počne malo da se menja.

Što smo išli dalje ka severu, bilo je sve manje hotela, rizorta i saobraćaja, a sve više zelenila i praznih puteva. Vozili smo kroz severni deo ostrva, kroz nacionalni park, prema Starfish Beachu, i tu sam pomalo konačno počeo da dobijam ono što sam od Phu Quoca očekivao.

Slobodu.

Malo ljudi na putu, skuter, tropsko zelenilo, džungla oko nas i nigde posebno ne moraš da stigneš. Samo voziš.

Starfish Beach nam je bila cilj više zato što nam je delovala zanimljivo nego zato što smo imali neki ozbiljan plan šta ćemo tamo da radimo. I sama vožnja do nje na kraju mi je ostala možda zanimljivija od odredišta.

Jer sever ostrva ipak ima nešto od one divljine koja mi je nedostajala na ostatku Phu Quoca.

Veći deo razvoja i komercijale ostao je južnije, dok je gore bilo mnogo lakše da pronađeš prazan put, zelenilo i osećaj da si se malo sklonio od svega.

Tu mi je Phu Quoc već mnogo više legao.

Nije postao Phangan.

Ali više nisam ni pokušavao da ih poredim.

Posle tropskog ostrvskog odmora ostala nam je još samo jedna stanica — Saigon, ekonomski motor zemlje.

Ninh Binh, Hoi An i Phu Quoc ostali su iza nas. Ponovo smo išli u veliki grad, samo ovog puta na potpuno drugom kraju zemlje.

I ponovo u haos.

Samo potpuno drugačiji od onog iz kojeg smo krenuli.

Saigon me je već na prvi pogled mnogo više podsećao na Bangkok nego na Hanoi.

I ponovo motori, sirene, ljudi na sve strane i grad koji kao da nema nameru da ode na spavanje.

Samo što je Hanoi, koliko god haotičan bio preko dana, uveče ipak umeo da se ugasi. Saigon nije ostavljao takav utisak.

Ovde je život trajao 24 sata.

Imali smo hotel sa bazenom, pa su nam poslednji dani prolazili nekako u skladu sa gradom. Malo bazen, malo lutanje ulicama, malo barovi, klopa, piće i povratak ko zna kada.

Tu smo se našli i sa Igorom, kojeg je Uroš nekoliko godina ranije upoznao na Ozori u Mađarskoj.

Još jedna od onih putničkih situacija koje su mi uvek bile super — upoznaš nekoga na festivalu u Mađarskoj, a kasnije sedite zajedno na pivu u Saigonu.

I baš preko tih lutanja završili smo i u jednoj od najčudnijih zgrada u gradu — staroj zgradi punoj malih kafića i barova, raspoređenih po spratovima. Spolja gotovo da ne znaš šta se unutra nalazi, a onda uđeš, penješ se sprat po sprat i iza svakih sledećih vrata kao da postoji neki novi mali svet.

Tu sam već počeo malo da menjam prvi utisak o Saigonu.

Na prvu mi je delovao kao ogroman, moderan grad koji živi od svetla, buke i provoda. Ali što smo više lutali, počela su da iskaču mesta koja imaju potpuno drugačiju priču.

Jedno od njih bilo je Cà Phê Đỗ Phủ.

Spolja — stara kuća u kojoj bi bez problema samo seo da popiješ kafu i nastavio dalje.

A ispod poda — sasvim druga priča.

Čovek koji je tu nekada živeo i držao lokal preko dana je služio goste, dok je tokom rata kuća služila kao tajno mesto Vijetkonga. Ispod poda bili su skriveni prolazi i mesta za oružje, do kojih se dolazilo kroz otvore koje danas verovatno ne bi ni primetio da ti neko ne pokaže gde su.

Naravno da smo morali da siđemo.

Provlačiš se kroz otvor u podu, oko tebe stari radio-aparati, nameštaj i predmeti iz tog vremena, i na nekoliko minuta Saigon napolju potpuno nestane.

Meni su takva mesta uvek bila mnogo zanimljivija od nečega što je napravljeno samo da bi izgledalo dobro na fotografiji.

Ovde je priča već bila u zidovima.

A Vijetnamski rat nas je pratio kroz dobar deo putovanja. Nekad samo kroz zastave, nekad kroz stare stvari na koje slučajno naletiš, kao onu kolekciju kod Hoi Ana, a nekad ovako — kroz rupu u podu kuće u centru Saigona.

Pred sam kraj putovanja otišli smo i tamo gde više nije bilo ničeg slučajnog.

U Muzej ratnih ostataka.

I tu mi je Vijetnam prvi put tokom celog putovanja baš teško pao.

Fotografije, priče, posledice rata, ljudi koji su kroz njega prošli i ljudi koji su njegove posledice nosili mnogo kasnije.

Neke fotografije sam dugo gledao.

Od nekih sam sklanjao pogled.

A sve vreme su mi kroz glavu prolazili ljudi koje smo prethodnih nedelja upoznavali.

Tuan uz šine u Hanoju. Ljudi koji nam mašu dok se vozimo kroz sela. Oni koji nas zovu da sednemo i popijemo pivo iako ne možemo da sastavimo dve rečenice na istom jeziku. Ljudi koji se smeju, pomažu i ponašaju se prema nama kao da je sasvim normalno što smo se pojavili tu gde jesmo.

I onda stojiš pred fotografijama onoga kroz šta je ista ta zemlja prošla.

To me je baš sastavilo.

U jednom trenutku bio sam na ivici suza.

Ne zato što sam tada odjednom razumeo Vijetnam. Posle skoro tri nedelje tamo bilo mi je prilično jasno da smo ga tek zagrebali.

Ali sam znao jednu stvar.

Od svih gradova, plaža, planina, skutera, čamaca, hrane i ludila koje smo prošli, na kraju su mi najjači utisak ponovo ostavili ljudi.

Oni isti zbog kojih mi se još prvih dana iz Hanoja nije odlazilo.

Samo što je sada trebalo otići iz Vijetnama.