Ne znam kako se ocenjuje mesto na kojem ti se skoro ništa pojedinačno ne dopada, a opet ti je kul što si došao i video toliko ludila, šunda, zabave i nadrealnih prizora na jednom mestu.
Previše ljudi, previše dima, previše prašine, previše muzike i previše različitih zvukova koji se međusobno bore za ono malo sluha što ti je ostalo. Sa jedne strane trešti muzika ispod šatre, sa druge neko pokušava da nadjača pola vašara, negde iza tebe okreće se ringišpil, a kroz sve to prolazi miris roštilja koji se, zajedno sa prašinom, valjda smatra zvaničnim vazduhom Šabačkog vašara.
I sve je nekako nabacano jedno na drugo.
Roštilj, pečenje, luna-park, šatre, tezge, garderoba, alat, igračke, gaće, čarape i još hiljadu stvari za koje do tog trenutka nisi ni znao da mogu da se prodaju na istom mestu. Na nekoliko metara od čoveka koji okreće prase neko prodaje bušilicu, odmah pored je šipka na kojoj ti lik nudi 50 evra ako uspeš da izdržiš da dva minuta visiš na njoj, malo dalje vrti se neka ogromna sprava iz luna-parka, a preko svega toga trešti muzika sa svih strana.
Nema prelaza. Nema reda. Nema ni mnogo smisla.
I upravo zato ima neki svoj smisao besmisla.
Jer pojedinačno, realno, ništa nije naročito dobro.
Hrana je slabiji prosek, barem ono što smo mi probali, pivo je pivo, a cene nisu baš vašarske u onom smislu u kojem bi ih većina zamišljala.
Ako hoćeš da jedeš, popiješ nekoliko pića i provozaš se na par stvari, možeš sasvim lepo da potrošiš novac.
Ali kvalitet, iskreno, ovde nije ni tema.
Šabački vašar kao da radi na količinu.
Ako jedan zvučnik nije dovoljno glasan, stavi još tri. Ako jedan roštilj ne dimi dovoljno, stavi ih dvadeset. Ako jedna svetleća sprava nije dovoljna, napravi čitav red njih i pusti svaku da svira svoju muziku.
Sve vreme kroz taj cirkus prolaze ljudi kao da je sve potpuno normalno.
I verovatno većini i jeste.
Meni je povremeno delovalo potpuno nadrealno.
I baš mi je zato bilo kul.
Posle nekog vremena više ni ne pokušavaš da pronađeš nešto za šta možeš da se uhvatiš i kažeš: „E, ovo je dobro.“
Samo pustiš da te ceo taj vašarski haos malo pregazi.
Nije lepo. Nije ni kvalitetno. Nije čak ni jeftino.
Ali je doživljaj.
A zbog toga sam, na kraju krajeva, i došao.
Sranje je kada se neko mesto koje si voleo i za koje znaš da je nekada imalo određeni kvalitet vremenom „pretvori u vašar“. Svi znamo bar nekoliko takvih primera.
Ali ovde nema prevare.
Ovo jeste vašar.
Znaš gde dolaziš, otprilike znaš šta te čeka i svesno si došao upravo zbog toga.
Niko tamo ne pokušava da bude sofisticiran. Nema pažljivo odabrane muzike, ambijentalnog osvetljenja, kraft piva i stolova napravljenih od recikliranog drveta. Imaš one male staklene čaše ispod šatre, dim od roštilja, prašinu na patikama i sedam pesama koje čuješ istovremeno.
I snađi se.
Overdrive na domaći način.
Došli smo u nedelju, pa verovatno nismo dobili njegovu punu verziju. Falio mi je onaj završni nivo o kojem sam slušao — pevaljke pod šatrama, pečenje na stolovima, ozbiljnije pijanstvo i ljudi kojima je odavno prestalo da bude važno koji je dan i koliko je sati.
Mi smo bili dosta pristojniji.
Seli smo pod šatru, pojeli roštilj, popili nekoliko pića, prošetali kroz ceo taj cirkus i nismo baš zaglavljivali do kraja, ako ovde kraj uopšte postoji. Otišli smo pre početka noćnog šatorskog programa.
Ipak, nedelja je.
Ali dovoljno dugo smo ostali da shvatim bar jednu stvar.
I dalje ne znam šta bih tačno izdvojio i rekao: zbog ovoga vredi doći.
Nema toga.
Vredi doći zbog svega zajedno.
Zbog toga što nekoliko sati provedeš u nečemu što nema mnogo veze sa tvojim uobičajenim danom. Što ti se istovremeno mešaju dim, muzika, prašina, ljudi, miris pečenja, svetla luna-parka i potpuni šund, dok u jednom trenutku više ni ne znaš da li ti je svega previše ili ti je kul to ludilo.
Meni je, izgleda, bilo i jedno i drugo.
I možda mi je to najbolji opis Šabačkog vašara.
Nije imalo ništa naročito da mi se dopadne.
Ali mi se baš dopalo to što sam ga doživeo.
To su, izgleda, dve potpuno različite stvari.
Ne mora svako novo iskustvo da bude lepo, udobno, ukusno ili nešto što bih preporučio sa pet zvezdica.
Ponekad je dovoljno da te na nekoliko sati izbaci iz svega na šta si navikao.
A Šabački vašar to radi prilično efikasno.
Došao sam kući sa prašinom na patikama, mirisom roštilja na garderobi i blagim zujanjem u glavi od nekoliko sati zvučnog rata.
Nisam kupio gaće.
Nisam kupio bušilicu.
Ali sam video Šabački vašar.
I to je, sasvim slučajno, bio baš dobar način da počne ono što sam sebi smislio za narednih godinu dana.
Jednom nedeljno — nešto što nikada ranije nisam uradio.
Ne mora da bude spektakularno.
Ne mora da bude korisno.
I, kao što se već pokazalo u prvoj nedelji, ne mora čak ni naročito da mi se dopadne.
Dovoljno je da me odvede negde gde do tada nisam bio.
52 nova iskustva.
#01 — Šabački vašar.
Ostavi komentar