Neke pesme se negde zakopaju.
Znaš da si ih nekada čuo. Možda je ostala i poneka reč. Ali onda prođu godine.
Nekad i decenije.
Ne čuješ ih. Ne tražiš ih. I gotovo zaboraviš da postoje.
A onda, iz nekog razloga, sačekaju da se nađeš na pravom mestu.
U mom slučaju, ovog puta to je bila Bosna.
„Ljubav udari često tamo gdje ne treba“ nisam čuo još od kraja devedesetih.
A onda je, negde dok smo se vozili kroz Bosnu, ponovo zasvirala.
I ovog puta nije prošla.
Ostala mi je u glavi. Vozila se sa nama sve do Sarajeva. I evo, nekoliko dana kasnije, još je tu.
Možda zato što ta pesma ne zvuči kao pesma.
Zvuči kao nečiji život koji je slučajno dobio muziku.
Ima početak. Likove. Ljubav. Pogrešne odluke.
I onu vrstu tuge koju Sarajevo nekako ume da ispriča bez molbe da ga sažaljevaš.
Kada sam tu pesmu slušao krajem devedesetih, bio sam tek klinac. Trinaest, četrnaest, možda petnaest godina.
Znao sam pesmu. Verovatno i dobar deo teksta.
Znao sam da nije samo ljubavna pesma. Znao sam i kakvo vreme stoji iza nje.
Ali jedno je sa trinaest godina znati nečiju priču. A sasvim drugo razumeti je skoro trideset godina kasnije.
Na ovom putu kroz Bosnu prvi put sam je čuo drugačije.
Ne zato što se pesma promenila.
Samo je između dva slušanja prošlo skoro trideset godina života.
A zanimljivo je što mi ni muzički nikada nije pripadala.
Nikada nisam naročito voleo kada se taj naš melos umeša u rok. Zbog njega nikada nisam voleo Bijelo dugme.
Verovatno mi je nekada smetao i ovde.
Ali ovog puta nešto je bilo drugačije.
Kroz prozor automobila prolazila je Bosna.
Planine. Zelenilo. Sela uz put.
Kuće koje izgledaju kao da se ništa nikada nije dogodilo. I poneka koja te jednim pogledom podseti da jeste.
Tragovi rata koje niko više ne mora da ti objašnjava.
Samo su tu.
A preko svega toga svirala je ona.
Isti glas. Ista melodija. I onaj isti melos koji mi nekada nije ležao.
Samo što mi ovog puta nije smetao.
Kao da je pripadao svemu što sam gledao kroz prozor.
Planinama. Selima. Kućama. Lepoti od koje ti pogled beži sa puta.
Odjednom mi je bilo teško da zamislim da ta pesma zvuči drugačije.
Bez mesta iz kojeg dolazi.
Bez Bosne.
A put nas je vodio prema Sarajevu.
Gradu iz kojeg je ta pesma ponela toliko toga.
Sarajevo nas nije dočekalo naročito tužno.
Naprotiv.
Sijalo je sunce. Ulice su bile pune ljudi.
Iz bašti se osećala kafa. Iz nekog drugog pravca roštilj.
Ćevapi, naravno.
Grad je tog popodneva više mirisao na život nego na bilo šta o čemu sam prethodno razmišljao putem.
Nisam u Sarajevu proveo dovoljno vremena da bih se pravio da ga poznajem.
Jedno popodne. I još malo sledećeg dana.
Dovoljno da prošetam. Sednem. Gledam ljude.
I da u jednoj bašti sasvim slučajno ugledam Dina Šarana.
Frontmena Letu štuke.
Nisam mu prišao. Nije ni trebalo.
Nekako mi je bilo dovoljno samo da ga vidim kako sedi tamo, u svom gradu.
Još jedan mali deo sarajevske muzike koji se tog dana sasvim slučajno našao u kadru.
I možda mi se baš zato ne piše velika priča o Sarajevu.
Nisam ga dovoljno upoznao.
Ali sam ga tog dana malo osetio.
Kroz sunce. Kafu. Miris roštilja. Muziku.
I možda mi je za ovaj put to bilo sasvim dovoljno.
Nisam iz Sarajeva poneo neku veliku mudrost.
Poneo sam nekoliko slika.
Sunce nad gradom. Pune bašte. Miris kafe i ćevapa koji se mešaju negde između ulica. Dina Šarana u bašti kafića.
I jednu staru pesmu koja je sa nama stigla do grada kojem je oduvek pripadala.
Samo što je ovog puta nisam ostavio tamo.
Pošla je nazad sa mnom.
I evo je još uvek.
Puštam je ponovo. Danas i nekoliko puta.
I svaki put mi kroz glavu prođe poneki kadar sa tog puta.
Malo Zelengore. Malo puta kroz Bosnu. Malo Sarajeva.
Slike koje pre nekoliko dana nisu imale nikakve veze sa tom pesmom.
Sada ih je teško razdvojiti.
Možda zato što sam prolazio delom sveta kojem pripada.
A možda neke stvari jednostavno ne treba razumeti odmah.
Verovatno ću je puštati još neko vreme.
A onda će opet negde da se zakopa.
Na godinu.
Na deset.
Ko zna.
Samo mislim da je sledeći put neću čuti isto kao krajem devedesetih.
Jer sada uz nju ide i jedan put kroz Bosnu.
I jedno sunčano popodne u Sarajevu.
Sa trinaest godina dovoljno je da ti se pesma dopadne.
Kasnije joj život doda ono što je nedostajalo.
Nekoliko ljubavi. Nekoliko rastanaka. Poneku glupost koju bi danas uradio drugačije.
I, nadam se, makar malo više pameti.
Mada za ovo poslednje ne bih baš stavio ruku u vatru.
Možda je samo trebalo da prođe skoro trideset godina da se ponovo sretnemo.
Ona ista.
Ja baš i ne.
I da mi konačno legne čak i onaj melos koji mi je nekada smetao.
Izgleda da je i za to trebalo malo vremena.
Njoj skoro trideset godina da se ponovo pojavi.
Meni skoro trideset godina da prestanem da se bunim.
Pošteno.
Valjda tako neke pesme postanu naše.
Ne onda kada ih prvi put čujemo.
Nego kada im, godinama kasnije, dodamo nešto svoje.
Ovoj sam, izgleda, morao da dodam skoro trideset godina.
Malo života.
I jednu Bosnu.
Mogla je i ranije.
Ali dobro.
Valjda ljubav stvarno udari tamo gde ne treba.
Ostavi komentar