Telefon mi se ugasio negde u mraku. Baterija je iscurela, i sa njom je nestala i poslednja veza sa ovim našim ubrzanim svetom. Ostao sam samo ja, sklonjen u šatoru, prepušten ritmu planine.
A onda me je dotaklo.
Nije to bilo klasično buđenje, onaj grubi trzaj na koji smo navikli. Bilo je to polustanje. Lebdeo sam negde na tankoj granici između sna i jave, u onom savršenom međuprostoru gde je čovek potpuno ogoljen i čist. Kroz platno šatora, u tu sivu svetlost pred svitanje, provalio je zvuk.
Cvrkut. Ali ne običan. Bila je to čitava simfonija, stotine glasova koji su se pretapali. Toliko čisto, toliko intenzivno i prisutno, da me je u sekundi izmestilo iz realnosti.
U tom polusnu, osetio sam kako me preplavljuje potpuni mir. Prošla mi je samo jedna misao kroz glavu: Ako raj postoji, to je ovo. To je taj rajski vrt o kome svi pričaju, samo što nije na nebu – tu je, na zemlji, u divljini. Osetio sam tu lepotu celim telom, bez filtera, bez analize.
Ako je tamo gore zaista tako – potpisujem odmah. Neka me bace pravo u taj zvuk i neka me ne bude više.
Ostavi komentar