Nedavno sam pročitao podatak da u Grčkoj nijedno mesto nije udaljeno više od 137 kilometara od mora.
Ima podataka koje pročitaš i istog trenutka zaboraviš, i postoje neki, sasvim nevažni na prvi pogled, koji se iz nekog razloga zakače za tebe. Meni se tog dana zakačilo tih 137 kilometara. Nisu me zapravo zainteresovali kilometri, nego ono što tih 137 kilometara znači — a to je sama pomisao da postoji zemlja u kojoj, koliko god da odeš od obale, more nikada nije toliko daleko da ne možeš da mu se vratiš kad god poželiš. Da u bilo kom trenutku možeš da pomisliš: možda bih mogao da odem do mora — i da to zaista uradiš.
U početku je to bio samo zanimljiv podatak o Grčkoj, a onda sam počeo da razmišljam kako zapravo izgleda živeti sa svešću da, gde god da si, more nikada nije naročito daleko.
Možeš biti među brdima, maslinama i kućama u kojima se tog popodneva ništa naročito ne događa, ili usred grada, među zgradama, saobraćajem i ljudima koji nekuda žure. Možeš biti bilo gde. More se nigde ne vidi. Ne čuješ talase, ne osećaš pesak pod nogama i nema galebova iznad glave.
A ipak je tu negde.
Najviše 137 kilometara dalje.
Možda mi se taj podatak dopao zato što sam shvatio da more nikada nisam doživljavao samo kao vodu. Kupanje mi, zapravo, nikada nije bilo naročito važno, niti sam more doživljavao samo kao mesto na koje se odlazi na odmor. Ima nešto u njemu što mi promeni ritam mnogo pre nego što stignem do obale, a kamoli uđem u vodu.
To počinje još putem.
Kako se približavaš moru, kao da polako nestaje ona potreba da negde stigneš što pre. Otvoriš prozor, vazduh postane drugačiji, a vreme kao da počne da se kreće sporije. Negde između poslednjeg brda i prvog komadića plave boje u daljini već znaš da si stigao, iako do mora možda ima još pola sata. Borovi, kamen, kuće sa spuštenim roletnama, neko sedi ispred prodavnice i pije kafu kao da nema apsolutno nikakav razlog da je završi. I nekako ti to u tom trenutku deluje kao sasvim dobar način da se provede dan.
Na planini je skoro nemoguće reći: danas nećemo ništa. Jutro obično počne mirno, ali retko tako i ostane. Ubrzo već kreće ono: gde ćemo danas, kojom stazom nismo prošli, na koji vrh bismo mogli da se popnemo, šta ima iza onog sledećeg brda. I nije ni važno da li na kraju stignemo tamo gde smo krenuli. Bitno je da se negde ide.
Na moru nemam taj problem.
More mi oduzme vreme tako što me natera da stanem. Planina tako što me natera da krenem.
Tamo mogu da ustanem bez alarma, obujem papuče, sednem negde gde ima hlada bez ikakvog plana šta ću posle. Mogu da produžim do vode, vratim se, prošetam do prodavnice po hladno piće i u nekom trenutku shvatim da je pet popodne, a da tog dana zapravo nisam uradio ništa naročito.
I ne smeta mi.
Nema vrha do kojeg sam stigao, nema kilometara koje mogu da prebrojim, nema mesta koje mogu da zaokružim na mapi i kažem da sam ga video. Možda nemam ni neku naročitu priču o tome šta se tog dana dogodilo.
A dan mi nekako nije prošao uzalud.
More me uspori.
Ne odmah i ne zato što sam odlučio da ću tamo konačno da se odmorim, nego nekako samo od sebe.
Valjda zato na moru nikada nisam imao osećaj da nešto propuštam dok ne radim ništa.
Samo što postoji jedan mali problem.
Posle nekog vremena počne da me nervira.
Koliko god mi prijalo to usporavanje, u jednom trenutku u meni proradi ono poznato: dobro, a šta ćemo sad?
Verovatno zato nikada nisam bio naročito dobar u onom klasičnom letovanju u kojem deset dana ideš na istu plažu, ležiš ili sediš na približno istom mestu i jedino što se menja jeste položaj sunca i broj praznih čaša na stolu. Prva dva-tri dana bih verovatno uživao. Četvrtog bih već gledao mapu.
I možda mi se baš zato toliko dopalo tih 137 kilometara.
Jer odjednom nisam zamišljao Grčku samo kao zemlju u kojoj je more uvek blizu. Zamišljao sam mogućnost da ne moraš da biraš.
Možeš ujutru da budeš negde u brdima, da hodaš, penješ se, pogrešiš stazu, pronađeš neku drugu, stigneš do mesta za koje nisi ni znao da postoji i umoriš noge kako treba. Možeš da provedeš dan u nekom gradu, lutaš ulicama, sedneš gde ti se dopadne i završiš u kraju u koji nisi ni planirao da odeš. Možeš da provedeš nekoliko dana tako, da ti prija što se stalno nešto menja i što uvek postoji još nešto što nisi video.
A onda ti jednog jutra svega toga bude dosta.
Sedneš negde uz kafu, pogledaš koliko je vruće i kažeš:
Možda bismo danas mogli do mora.
I to nije plan za sledeću nedelju. Nema pakovanja za putovanje, rezervacije smeštaja i računanja koliko ti treba do tamo. Ubaciš stvari u auto i kreneš. Prođeš nekoliko sela, put počne da se spušta, pojave se borovi, vazduh kroz otvoren prozor postane topliji i negde između dve krivine prvi put ugledaš plavo.
Dva sata kasnije sediš pored vode.
Patike koje su još jutros bile pune prašine sada su negde ispod stola, ispred tebe je hladno piće ili kafa koju nemaš nameru brzo da završiš, a jedina ozbiljna odluka koja ti je ostala za taj dan jeste da li ćeš u vodu sada ili kada sunce još malo padne.
Meni to zvuči prilično dobro.
A verovatno bih posle nekoliko dana opet počeo da gledam ona brda iza sebe.
I opet bih se pitao šta ima tamo.
Možda bih poželeo neki grad, planinu ili jednostavno neko mesto na kojem nikada nisam bio. Ne zato što mi je more dosadilo zauvek, kao što mi ni planina nikada stvarno ne dosadi, već zato što izgleda da mi prija upravo ta promena ritma.
Da se malo umorim od kretanja, pa poželim da stanem.
Da se malo umorim od stajanja, pa ponovo poželim da krenem.
I možda sam zato zapamtio baš taj potpuno nevažan geografski podatak.
Ne znam da li bih ikada mogao dugo da živim samo uz more. Verovatno bih posle nekog vremena ponovo tražio put koji ide negde gore, ili onaj koji vodi nazad među zgrade i semafore. Ali dopada mi se pomisao da znam da je tu. Da čak i kada ga ne vidim, mogu u svakom trenutku da jednostavno krenem.
Jer gde god da sam, iza nekog brda, nekoliko krivina i najviše 137 kilometara dalje, čeka more.
Ostavi komentar